Zenica sveta полностью

Približili su se kapetanu Domonu s pritvornim osmesima koji nestadoše kada on riknu prema njima: „Ti!“, i pokaza debelim prstom pored njih, zaustavivši Florana Gelba na mestu. Modrica od Randove čizms na Gelbovom čelu nestala je, ali on je još uvek trljao to mesto s vremena na vreme, kao da želi da se podseti. „Poslednji put si spavao na straži na mom brodu! Ili na bilo kom drugom, kad bih se ja pitao. Biraj gde ćeš: pristanište ili reka, ali silazi s mog broda smesta!“

Gelb pogrbi ramena, a oči mu zasijaše mržnjom prema Randu i njegovim prijateljima. Najotrovniji pogled bio je upućen Randu. Žilavi čovek osvrnu se po palubi tražeći podršku, ali je izgubio nadu. Jedan po jedan, posada broda ostavi ono što je radila i pogleda ga hladno. Bilo je jasno da je Gelb potišten, ali onda se povrati mržnja u očima, dvostruko jača no ranije. Promrmljavši kletvu, jurnuo je prema odajama posade. Domon je poslao dva čoveka za njim da se postaraju da ne napravi nekakvo zlodelo i završi s njim uz gunđanje. Kada se kapetan ponovo okrenu, trgovci su nastavili da se smeše i klanjaju, kao da nisu ni bili prekinuti.

Na Tomov poziv Met i Rand počeše da kupe svoje stvari. Nisu ni imali mnogo više od odeće koju su nosili. Rand je nosio svoje ćebe, bisage i očev mač. Držao je taj mač na trenutak i požele da je kod kuće tako snažno da su ga oči zapekle. Pitao se da li će ikada videti Tama ponovo. Ili dom? Dom. Provešćeš ostatak života bežeći, i plašeći se sopstvenih snova. Drhtavo, uzdišući, opasao je preko kaputa pojas s mačem.

Gelb se vratio na palubu, praćen svojim dvema senkama. Gledao je pravo napred, ali Rand je mogao da oseti mržnju koja je navirala iz njega u talasima. Prav i mračnog lica, Gelb je sišao ukočeno niz brodski mostić i progurao se grubo kroz grupicu na pristaništu. Posle nekoliko trenutaka, izgubio se iz vida i nestao iza kočija trgovaca.

Na pristaništu je bilo malo sveta, jednostavno odevenog — radnici, ribari koji su krpili svoje mreže i nekolicina građana koji su došli da vide prvi brod te godine koji je došao niz reku iz pravca Saldeje. Nijedna od devojaka nije bila Egvena, a niko nije ličio ni najmanje na Moirainu, ili Lana, ili na bilo koga od onih koje se Rand nadao da vidi.

„Možda nisu stigli do pristaništa“, reče.

„Možda“, odgovori Tom kratko. Brižno uprti kutiju sa svojim instrumentima. „Vas dvojica pazite na Gelba. Taj će nam prirediti nevolje, samo ako bude mogao. Želimo da prođemo kroz Beli Most tako tiho da se pet minuta po našem odlasku niko ni ne seća da smo bili ovde.“

Njihovi ogrtači lepršali su na vetru dok su silazili niz mostić. Met je nosio svoj luk ispred sebe. I posle svih tih dana na brodu, nekoliko članova posade ga je gledalo; njihovi lukovi bili su kratki.

Kapetan Domon ostavio je trgovce da bi presreo Toma na mostiću.

„Osta’ljaš me sa’, zabavljaču? Da l’ bi moga te nagovorim da nastaviš dalje? Namerajem d’ idem sve do Ilijana. Tamo ljudi poštuju zabavljače. Nema bolje mesto na celi svet za Šta znaš. Doveja bi te tamo na vreme za proslavu Sefana. Takmičenja, znaš. Stotinu zlatnih maraka za najbolje pripovedanje Velikog lova na Rog.“

„Velika nagrada, kapetane“, odgovori Tom, naklonivši se kitnjasto i zamahnuvši ogrtačem od koga su se zakrpe zalepršale, „i veliko nadmetanje, koje s pravom privlači zabavljače iz celog sveta. Ali“, dodao je suvo, „bojim se da ne možemo da platimo cenu prevoza koju naplaćuješ.“

„Jes, dabome, kad smo već kod toga...“ Kapetan izvadi kožnu kesu iz džepa, kaputa i baci je Tomu. Zvecnula je kada ju je Tom uhvatio. „Vraćam vam vaše pare, i još malo priđe. Šteta nije bila velika koliko sam mislio, a odradio si svoje putovanje, pa i više od toga, svojim pričama i harfom. Možda bih mogao da izdvojim još ako bi ostao na brodu sve do Olujnog mora. A iskrcao bih te u Ilijanu. Dobar zabavljač tamo može da zaradi bogatstvo, čak i bez nadmetanja.“

Tom je oklevao, odmeravajući kesu na dlanu, ali Rand progovori: „Treba da se nađemo s prijateljima ovde, kapetane, i da nastavimo za Kaemlin zajedno. Moraćemo da vidimo Ilijan neki drugi put.“

Tom sumnjičavo iskrivi usta, a onda dunu kroz duge brkove i zabi kesu u džep. „Možda, ukoliko ljudi s kojima treba da se sretnemo ne budu ovde, kapetane.“

„Jes“, reče Domon kiselo. „Razmisli. Šteta š’o nemog’ ostavim Gelb nabro du za privlači gnev od drugi, al’ ja napravim š’o kažem. Pretpostavljam sa’ mora pustim mal’, ako i triput još duže plovim u Ilijan. Pa, mož’ bidne stvarno Troloci jurili vas trojica.“

Rand trepnu, ali je ćutao i dalje, ali Met nije bio tako oprezan.

„Zašto mislite da nisu?“, upita odsečno. „Tražili su isto ono blago za kojim smo i mi tragali.“