Zenica sveta полностью

„To je“, reče Tom, „nešto o čemu treba pričati. Ta priča bi se prepričavala hiljadu godina. Želeo bih da sam bio tamo.“ Zvučao je iskreno i Rand mu je verovao. „U svakom slučaju, možda ću otići da ga vidim. Niste rekli kojim putem su pošli. Možda ima nekih drugih putnika u blizini? Možda oni znaju za put?“ Bartim odmahnu prljavom rukom. „Na sever, to je sve što smo ovde čuli. Ako želite da ga vidite, idite u Kaemlin. Ne znam više, a ja znam sve u Belom Mostu.“ „Bez sumnje“, reče Tom prevejano. „Očekujem da dosta stranaca prolazi ovuda. Primetio sam vaš znak još ispod Belog mosta.“

„I da znate, ne samo sa zapada. Pre dva dana ovde je bio neki čovek, llijanac, s proglasom koji je bio pun pečata i traka. Pročitao ga je baš tamo, na trgu. Reče da ga nosi sve do Maglenih planina, možda čak i do Aritskog okeana, ako su prolazi otvoreni. Tvrdi da su poslali ljude da ga pročitaju u svim zemljama sveta.“ Gostioničar odmahnu glavom. „Maglene planine. Čujem da su pokrivene oblacima čitave godine i da ima nečega u magli što će ti pokidati meso sa kostiju pre no što stigneš da pobegneš.“ Met se zacereka, a Bartim ga oštro pogleda.

Tom se nagnu napred napeto. „Šta je stajalo u proglasu?“

„Pa, o lovu na Rog, naravno“, uzviknu Bartim. „Zar nisam to rekao? llijanci zovu na okupljanje u llijanu one koji hoće da zavetuju živote lovu. Možete li to da zamislite? Zavetovati život legendi? Pretpostavljam da će naći neke budale. Budala uvek ima. Taj je tvrdio da dolazi kraj sveta. Poslednja bitka s Mračnim.“ Nasmeja se, ali smeh mu je zvučao šuplje, kao da se smeje da bi ubedio sebe da se nečemu zaista treba smejati. „Verovatno misle da treba naći Rog Valera pre no što se to desi. Šta mislite o tome?“ Počeo je da grize nokte. „Doduše, ne znam da li bih mogao da se raspravljam s njima posle ove zime. Prvo zima, a onda taj Logan, kao i ona dvojica pre njega. Zašto toliko ljudi ovih poslednjih nekoliko godina tvrdi da su Zmajevi? I zima. To mora da znači nešto. Šta vi mislite?“

Tom kao da ga nije čuo. Tiho je počeo da recituje za sebe; „U poslednjoj smeloj borbi protiv pada dugog mraka planine će biti garda, a mrtvi će biti straža, jer grob prepreka nije mome zovu.“

„To je to.“ Bartim se isceri kao da već može da vidi gomilu koja mu da je novac dok sluša Toma. „To je to. Veliki lov na Rog. Pripovedaj to i ljudi ima da vise s greda. Svi su čuli za proglas.“

Tom je još uvek izgledao kao da je hiljadu milja daleko, pa Rand reče: „Tražimo neke prijatelje koji prolaze ovuda. Sa zapada. Da li je mnogo stranaca prolazilo ovuda u poslednjih nedelju ili dve?“

„Nešto malo“, reče Bartim lagano. „Uvek ih ima, i s istoka, i sa zapada.“ Pogleda je svakog od njih zaredom, iznenada zabrinut. „Kako izgledaju ti vaši prijatelji?“

Rand otvori usta, ali Tom se naglo pribra i pogleda ga oštro, opominjući ga da ćuti. Razdraženo uzdahnuvši, zabavljač se okrenu krčmaru. „Dva čoveka i tri žene“, rekao je nevoljno. „Možda su zajedno, a možda i ne.“ Opisao je svakog od njih u nekoliko reči, dovoljno da ih neko ko ih je video prepozna, a da ne oda ko su.

Bartim je protrljao glavu rukom, razbarušivši svoju retku kosu. Naglo ustade. „Što se nastupa ovde tiče, zaboravi. U stvari, bio bih zahvalan ako biste popili svoje vino i otišli. Idite iz Belog Mosta, ako ste pametni.“

„Još neko se raspitivao za njih?“ Tom otpi gutljaj pića, kao da je odgovor najnevažnija stvar na svetu i pogleda gostioničara upitno. „Ko bi to bio?“ Bartim ponovo prođe rukom kroz kosu i poče da se meškolji, spreman da ode, ali onda klimnu glavom sam sebi. „Pre oko nedelju dana, kako mi se čini, došao je preko mosta jedan čovek koji me je podsećao na lasicu. Svi su mislili da je lud. Uvek je pričao sebi u bradu. Nikada nije bio miran, čak i kada je stajao u mestu. Pitao je za iste te ljude... neke od njih. Pitao je kao da je to nešto važno, a onda se ponašao kao da ga nije bilo briga za odgovor. Čas je pričao kako mora da ih sačeka ovde, a čas kako mora da nastavi dalje, jer žuri. Jednog trenutka bi moljakao i preklinjao, sledećeg zapovedao kao kralj. Jednom ili dvaput gotovo da je dobio batine, bio on lud ili ne. Straža skoro da ga je privela zbog njegove sopstvene bezbednosti. Otišao je prema Kaemlinu istog dana. Pričao je sam sa sobom i plakao. Lud, kao što rekoh.“

Rand pogleda Toma i Meta upitno, ali obojica su odmahnuli glavama. Ako je taj čovek koji je ličio na lasicu njih tražio, oni nisu znali ko je.

„Da li ste sigurni da je tražio iste ljude?“, upita Rand.

„Neke od njih. Ratnika i ženu u svili. Ali nisu mu oni bili bitni. Bila su mu bitna tri momka sa sela.“ Tako brzo pogleda Randa i Meta da Rand nije bio siguran da li je zaista to primetio ili mu se učinilo. „Želeo je očajnički da ih pronađe. Ali bio je lud, kao što rekoh.“