Rand se strese i zapita ko bi to mogao biti i zašto ih je tražio.
„On je bio lud, ali onaj drugi...“ Bartim zakoluta očima nelagodno. Oblizivao je usne kao da nije mogao da ih navlaži dovoljno. „Sledećeg dana... sledećeg dana onaj drugi je došao prvi put.“ Zaćuta.
„Drugi čovek?“, upita Tom naposletku.
Bartim se osvrnu, iako je njihova polovina sobe bila još uvek prazna. Čak se i prope na prste i pogleda preko niskog zida. Kada je konačno progovorio, bilo je to užurbanim šapatom.
„Bio je sav u crnom. Kapuljača plašta navučena je toliko da ne možeš da mu vidiš lice, ali možeš da osetiš njegov pogled. Kao da ti neko zabija ledenice u kičmu. On... on je razgovarao sa mnom.“ Zamuknu i stade da grize usne pre no što je nastavio. „Zvučalo je kao zmija koja gmiže kroz mrtvo lišće. Skoro da mi je pretvorilo stomak u led. Svaki put kada se vrati postavlja ista pitanja kao i ludak. Niko ne vidi kada on to dolazi — samo se pojavi iznenada, danju ili noću, i zamrzne vas smesta. Ljudi počinju da se osvrću. Što je najgore, čuvari kapija tvrde da on nikada nije prošao ni kroz jednu kapiju, ni u dolasku ni u odlasku.“
Rand se trudio da izgleda ravnodušno; stiskao je zube sve dok vilica nije počela da ga boli. Met se mrštio, a Tom je gledao u vino. Reč koju niko od njih nije želeo da izgovori visila je u vazduhu. Mirdraal.
„Mislim da bih se setio da sam ikada sreo nekog takvog“, reče Tom posle nekog vremena.
Bartim klimnu snažno glavom. „Svetlost me spalila, setili biste se. Prava istina. On... on traži iste ljude kao i ludak, samo što reče da je i devojka s njima. I...“, pogleda Toma popreko, „i sedokosi zabavljač.“
Tom podiže obrve, Rand je bio siguran, iskreno iznenađen. „Sedokosog zabavljača? Pa teško da sam ja jedini zabavljač na svetu koga su sustigle godine. Uveravam vas, ne znam tog čoveka i on sigurno nema nikakvog razloga da me traži.“
„Možda je i tako“, reče Bartim sumorno. „Nije baš rekao, ali stekao sam utisak da će biti vrlo nezadovoljan ako bilo ko pokuša da pomogne tim ljudima ili da ih sakrije od njega. U svakom slučaju, reći ću vam ono što sam rekao i njemu: nisam video nikoga od njih, niti čuo da neko priča o njima. I to je prava istina. Nikoga od njih“, završi odlučno. Odjednom baci Tomov novac na sto. „Završite samo svoje vino i idite. U redu? U redu?“ I udaljio se od njih najbrže što je mogao gegajući se, osvrćući se preko ramena.
„Sen“, dahnu Met kada se gostioničar izgubio. „Trebalo je da znam da će nas tražiti ovde.“
„Vratiće se“, prošaputa Tom nagnuvši se preko stola. „Predlažem da se odšunjamo nazad do broda i prihvatimo ponudu kapetana Domena. Tražiće nas na putu za Kaemlin, dok ćemo mi putovati za Ilijan, hiljadu milja daleko od mesta nas Mirdraal očekuje.“
„Ne“, reče Rand odlučno. „Čekaćemo Moirainu i ostale u Belom Mostu ili ćemo nastaviti za Kaemlin. Jedno ili drugo. Tome. Tako smo odlučili.“
„To je ludilo, dečko. Sve se promenilo. Slušaj me. Bez obzira šta ovaj gostioničar priča, kada ga Mirdraal bude prostrelio pogledom, ispričaće sve o nama, uključujući i šta smo pili i koliko smo prašine imali na čizmama.“ Rand se stresao, setivši se bezokog pogleda Seni. „A što se Kaemlina tiče... Misliš da Polutani ne znaju da želite da stignete do Tar Valona? Sada treba biti na brodu koji ide prema jugu.“
„Ne, Tome.“ Rand je morao da se natera da izgovori te reči, razmišljajući kako bi to bilo biti hiljadu milja daleko od mesta gde te je Sen tražila, ali udahnu duboko i uspe nekako da smiri glas. „Ne.“
„Razmisli, dečko. Ilijan! Nema veličanstvenijeg grada na licu zemaljskom.
I Veliki lov na Rog! Nije bilo Lova na Rog skoro četiri stotine godina. To je čitav novi ciklus priča koje čekaju da nastanu. Samo razmisli. Nikada nisi ni sanjao nešto tako. Dok Mirdraal smisli gde ste, bićete tako matori i osedeli i lako umorni od gledanja svojih unuka, da vas neće biti briga da li će vas naći.“ Rand je izgledao tvrdoglavo. „Koliko puta moram da kažem ne? Pronaći će nas gde god da odemo. Seni će nas čekati i u llijanu. A kako da pobegnemo od snova? Želim da znam šta mi se dešava. Tome, i zašto. Idem u Tar Valon. Sa Moirainom ako mogu, bez nje — ako moram. Sam, ako budem morao. Moram da znam.“
„Ali Ilijan, dečko! I bezbedan izlaz. Nizvodno, dok te oni traže u drugom smeru. Krv i pepeo, san ne može da te povredi.“
Rand je ćutao.
