Kada su izašli na uličicu, Met krenu odmah prema ulici, ali Tom ga uhvati za ruku. „Ne tako brzo“, reče mu zabavljač. „Ne dok ne budemo imali plan.“ Tom vrati prozor koliko je mogao sa spoljne strane, i okrenu se da osmotri uličicu.
Rand je pratio Tomov pogled. U uličici se nalazilo samo nekoliko buradi s kišnicom uza zid gostionice i susedne zgrade, i krojačka radnja. Tvrdo nabijena zemlja bila je suva i prašnjava.
„Zašto to radiš?“, upita Met ponovo. „Bio bi bezbedniji da nas ostaviš. Zašto si ostao s nama?“
Tom ga je gledao neko vreme. „Imao sam bratanca, Ovina“, reče umorno skidajući svoj plašt. Smotao je svoje ćebe dok je pričao, stavivši brižno kutiju sa svojim instrumentima na vrh. „Bio je jedini sin moga brata, moj jedini živi rod. Upao je u nevolje s Aes Sedai, ali ja sam bio suviše zauzet... drugim stvarima. Ne znam da li sam mogao nešto da uradim, ali kada sam konačno pokušao, bilo je prekasno. Ovin je umro nekoliko godina kasnije. Moglo bi se reći da su ga Aes Sedai ubile.“ Ispravio se ne pogledavši ih. Glas mu je bio i dalje ravan, ali Rand je zapazio suze u njegovim očima dok se okretao. „Ako budem mogao da sačuvam vas dvojicu od Tar Valona, možda ću moći da prestanem da mislim na Ovina. Čekajte ovde.“ Izbegavajući još uvek da ih pogleda, požurio je do početka uličice, usporivši pre no što je došao dotle. Osmotrivši brzo unaokolo, odšetao je opušteno u ulicu i nestao.
Met se upola pridigao da ga prati, a onda se smiri. „Ne bi ostavio ovo“, reče, dodirnuvši kožne kutije s instrumentima. „Veruješ u tu priču?“
Rand je strpljivo čučao pored buradi s kišnicom. „Šta je s tobom, Mete? Ti nisi takav. Danima se nisi nasmejao.“
„Ne volim kada me love kao zeca“, odreza Met. Uzdahnu i nasloni glavu na zid od cigala gostionice. Čak i tako izgledao je napet. Posmatrao je okolo zabrinuto. „Izvini. U pitanju je bežanje i svi ovi stranci i... i jednostavno sve. Razdražen sam zbog toga. Pogledam nekoga i ne mogu a da se ne zapitam da li će reći Seni za nas, ili nas prevariti, opljačkati, ili... Svetlosti, Rande, zar ti nisi nervozan?“
Rand se nasmeja kratko i grleno. „Isuviše sam prestravljen da bih bio nervozan.“
„Šta misliš da su Aes Sedai uradile njegovom bratancu?“
„Ne znam“, reče Rand s nelagodom. Bila je to samo jedna od nevolja za koju je on znao, a u koju je čovek mogao da upadne s Aes Sedai. „Nije kao s nama, pretpostavljam.“
„Ne. Nije kao s nama.“
Neko vreme ćutali su, naslonjeni na zid. Rand nije bio siguran koliko dugo su čekali. Nekoliko minuta verovatno, ali izgledalo je kao sat dok su čekali da se Tom vrati ili da Bartim i Gelb otvore prozor i kažu im da su Prijatelji Mraka. A onda, neko se pojavi na uglu uličice — visok čovek s kapuljačom na plaštu namaknutom tako da mu je skrivala lice. Plašt je bio crn kao noć nasuprot svetlosti ulice.
Rand skoči, zgrabivši balčak Tamovog mača tako snažno da su ga prsti zaboleli. Usta su mu se osušila, a gutanje mu nije pomagalo. Met čučnu, držeći ruku ispod ogrtača.
Čovek se približi, a Randovo grlo skupljalo se sve više sa svakim njegovim korakom. Odjednom, nepoznati stade i zbaci kapuljaču. Randa su gotovo izdale noge. Bio je to Tom.
„Pa, ako me vi niste prepoznali“, isceri se zabavljač, „pretpostavljam da je prerušavanje dovoljno dobro za kapije.“
Tom se progura pored njih i poče da prebacuje stvari iz svog plašta sa zakrpama u novi tako spretno, da Rand nije mogao da razazna nijednu. Mogao je da vidi novi plašt koji je bio tamnosmeđ. Udahnu duboko i isprekidano. Osećao se kao da mu neka ruka još uvek stiska grlo. Smeđ, ne crn. Metova ruka je i dalje bila pod ogrtačem. Gledao je u Tomova leđa, kao da razmišlja da li da upotrebi skriveni bodež.
Tom pogleda ka njima, a onda ih pažljivije osmotri. „Ovo nije trenutak da postanete plašljivi.“ Počeo je spretno da obavija svoj stari plašt oko kutija s instrumentima tako da su zakrpe bile skrivene s unutrašnje strane. „Izaći ćemo odavde jedan po jedan, udaljeni tek toliko da možemo da se vidimo. Tako ne bi trebalo da nas primećuju. Zar ne možeš da se pogrbiš?“, obrati se Randu. „Ta tvoja visina je kao barjak.“ Prebacio je zavežljaj preko ramena i ustao, navukavši kapuljaču. Nije ličio ni najmanje na sedokosog zabavljača. Bio je sada samo još jedan putnik, isuviše siromašan da priušti sebi konja, a kamoli kočiju. „Hajdemo. Ionako smo već protraćili suviše vremena.“
Rand se složio grozničavo, ali čak i tako, oklevao je pre no što je izašao iz uličice na trg. Niko od raštrkanih ljudi nije ga pogledao dvaput. Dobar deo njih ga nije gledao uopšte, ali išao je ukočeno, čekajući da neko uzvikne da je Prijatelj Mraka. To je moglo obične ljude da pretvori u rulju željnu krvi. Preletao je pogledom preko otvorenog prostora, preko ljudi koji su se bavili svojim poslovima, a kada je ponovo pogledao, Mirdraal je već prešao polovinu trga.
