Izgledalo je kao da je Tom razumeo. Zabavljačevo lice je smekšalo. „Čak i
Met pocrvene, upola zbog stida, a upola zbog besa. Izbegavao je da pogleda Randa i umesto toga namrštio se na Toma. „Zašto se toliko trudiš oko nas? Želiš da se vratiš na brod? Vrati se na brod. Brinućemo se sami o sebi.“
Zabavljačeva mršava ramena tresla su se od tihog smeha, ali glas mu je zvonio od gneva. „Misliš da znaš dovoljno o Mirdraalima da pobegnete sami, zar ne? Spreman si da odeš u Tar Valon sam i da se predaš Amirlin? Možeš li makar da razlikuješ Ađah jedan od drugog? Svetlost me spalila, momče, ako misliš da možete čak i da stignete do Tar Valona sami, kaži mi da idem.“
„Idi“, besno reče Met gurnuvši ruku pod svoj ogrtač. Rand je shvatio sa zaprepašćenjem da on steže bodež iz Šadar Logota, možda čak spreman i da ga upotrebi.
Raskalašan smeh odjeknuo je s druge strane niskog zida koji je delio sobu, a prekoran glas progovori gromko: „Troloci? Ogrni zabavljačev plašt, čoveče! Pijan si! Troloci! Krajinske bajke!“
Te reči ugasile su gnev kao hladna voda. Čak se i Met upola okrenu ka zidu, raširenih očiju.
Rand se pridiže tek toliko da pogleda preko zida, a onda se vrati s grčem lošeg predosećanja u stomaku. Floran Gelb sedeo je s druge strane zida, za stolom u pozadini s dvojicom ljudi koji su bili tu kada su ušli. Smejali su mu se, ali su ga slušali. Bartim je brisao sto kome je to bilo očajnički potrebno, ne gledajući Gelba i dvojicu ljudi, ali i on ih je slušao, trljajući jednu tačku iznova i iznova svojom krpom, naginjući se sve dok se nije gotovo preturio.
„Gelb“, prošaputa Rand dok se vraćao u stolicu. Ostali su se ukočili. Tom brzo pogleda njihov deo sobe.
S one strane zida začuo se i glas drugog čoveka: „Ne, ne, nekada je bilo Troloka. Ali pobili su ih sve u Troločkim ratovima.“
„Krajinske bajke!“, ponovi prvi čovek.
„Tačno je, kažem ti“, bunio se Gelb glasno. „Bio sam u Krajinama i video Troloke, a ono su bili Troloci, sigurno kao što ja sedim ovde. Ona trojica tvrdili su da ih Troloci jure, ali ja znam dobro. Zato nisam hteo da ostanem na
Koliko vremena treba, pitao se Rand, pre no što gostioničar bude čuo opise „te trojice“? Ako ih nije već čuo. Ako se već nije setio tri stranca koje je video. Da bi se došlo do jedinih vrata na njihovoj polovini trpezarije moralo se proći pored Gelbovog stola.
„Možda brod i nije tako loša zamisao“, promrmlja Met, ali Tom odmahnu glavom.
„Ne više.“ Zabavljač je govorio tiho i brzo. Izvadio je kožnu kesu koju mu je kapetan Domon dao i brzo podelio novac na tri gomile. „Tu priču će za sat znati čitav grad, bez obzira da li neko u nju veruje ili ne, a Polučovek bi mogao da je čuje svakog trenutka. Domon će zaploviti tek sutra ujutru. U najboljem slučaju, juriće ga Troloci sve do Ilijana. Pa, zbog nečega on to već delom očekuje, ali to nam neće uopšte pomoći. Možemo samo da bežimo, i to brzo.“
Met brzo strpa u džep novac koji je Tom gurnuo ispred njega. Rand je pokupio svoju gomilu sporije. Novčić koji mu je Moiraina dala nije bio među njima. Domon im je dao isto u srebru, ali Rand je, zbog nečega što nije mogao da razume, želeo da ima novčić Aes Sedai umesto toga. Strpavši novac u džep, upitno pogleda zabavljača.
„Za slučaj da se razdvojimo“, objasni Tom. „Verovatno nećemo, ali ako se to desi... Pa, vas dvojica ćete sami izaći nakraj. Dobri ste vi momci. Samo se držite dalje od Aes Sedai ako su vam životi mili.“
„Mislio sam da ćeš ostati s nama“, reče Rand.
„Hoću, dečko. Hoću. Ali približavaju nam se sada i Svetlost samo zna... Ma, nije bitno. Ne verujem da će se bilo šta dogoditi.“ Tom je zastao pogledavši Meta. „Nadam se da ti nemaš više ništa protiv da ostanem s vama“, reče suvo.
Met sleže ramenima. Pogledao je obojicu, a onda sleže ponovo. „Samo sam iscrpljen. Nikako da ih se otarasimo. Svaki put kada stanemo da predahnemo, oni su tu i traže nas. Osećam se kao da neko stalno pilji u moj potiljak. Šta da radimo?“ Sa druge strane zida ponovo se začuo smeh, koji je Gelba prekidao u pokušaju da glasno ubedi onu dvojicu da govori istinu. Koliko još, pitao se Rand. Pre ili posle Bartim će povezati Gelbovu trojicu s njima.
Tom odmače svoju stolicu i ustade, ali nije se potpuno ispravio. Niko ko bi pogledao u zid sa suprotne strane ne bi mogao da ga vidi. Pokaza im da ga prate, prošaputavši: „Budite veoma tihi.“
Prozori s obe strane kamina na njihovoj strani zida gledali su u uličicu. Tom oprezno proveri jedan od prozora pre no što ga je otvorio tek toliko da se provuku kroz njega. Gotovo da se nije načinio zvuk, ništa što bi moglo da se čuje ni tri stope daleko od glasne rasprave na suprotnoj strani niskog zida.
