„Misliš da su i Egvena, Moiraina i ostali mrtvi. Ako su mrtvi, zašto ih Mirdraali još uvek traže? Možeš li da mi odgovoriš?“
Met je pao na kolena u prašinu pored njega. „U redu. Možda su živi. Ali, Tom — video si! Krv i pepeo, Rande, to je moglo da se desi i nama.“
Rand polako klimnu glavom. Put iza njih bio je još uvek pust. Gotovo da je očekivao — nadao se, barem — da će videti Toma kako dolazi krupnim koracima i duva kroz brkove i da im govori kakva su napast.
„Hajdemo“, reče Rand i pođe niz put ka Kaemlinu. Čuo je kako Met mrmlja, i trenutak kasnije ga sustiže.
Hodali su ćutke niz prašnjav put, spuštenih glava. Vetar je nosio prašinu koja se kovitlala preko njihovih tragova. Ponekad bi se Rand osvrnuo, ali put iza njih bio je jednako pust.
Perin se brinuo zbog toga što su s Tuata’anima provodili dane krajnje opušteno na putu ka jugoistoku. Putujući narod nije razumeo žurbu; oni nikada nisu žurili. Šarena kola nisu ujutru kretala sve dok sunce nije bilo prilično iznad obzorja, a zaustavljali bi se i usred popodneva ako bi naišli na prijatno mesto. Psi su trčkali pored kola, a često i deca. Nije bilo teško da ih prate. Svaki predlog o tome kako bi mogli putovati dalje ili brže, nailazio je na smeh ili možda na: „Ah, ali da li bi terao jadne konje da rade tako naporno?“ Bio je iznenađen što se Elijas nije slagao s njim. On nije hteo da se vozi na kolima — više je voleo da hoda, ponekad i da trči na čelu povorke — ali nikada nije predložio da krenu ili da požure.
Neobični bradati čovek u svojoj čudnoj kožnoj odeći tako se razlikovao od nežnih Tuata’ana da je uvek štrčao kad god bi išao među kolima. Čak i sa suprotnog kraja logora bilo je nemoguće pobrkati Elijasa s nekim iz Naroda, i to ne samo zbog odeće. Elijas se kretao lenjom skladnošću vuka, još više naglašenom kožama koje je nosio i svojom krznenom kapom. Zračio je opasnošću tako prirodno, poput vatre koja isijava toplotu, i bio je u oštroj suprotnosti sa Putujućim narodom. Pripadnici Naroda bili su lakonogi, i mladi i stari. Nije bilo pretnje u njihovim skladnim pokretima, samo radosti. Deca su se jurila okolo, radosna prosto zbog toga što se kreću. Ali među Tuata’anima, i sedobradi muškarci i starice koračali su lako. Hodali su dostojanstveno, kao da plešu, i nisu bili ništa manje srećni zbog toga. Svi iz Naroda izgledali su kao da će svakog trenutka zaplesati, čak i kada su bili mirni — i u onim retkim trenucima kada nije bilo muzike u logoru. Violine i flaute, dulčimere i bubnjevi čuli su se oko kola gotovo uvek, i u logoru i u pokretu. Radosne, razigrane, nasmejane, tužne pesme; ako je bilo ikog budnog u logoru, obično se čula muzika.
Elijasa su susretali sa prijateljskim naklonima i osmesima kod svakih kola kraj kojih bi prošao i sa radosnim rečima kod svake vatre kraj koje bi zastao. To je bilo lice koje je Narod pokazivao strancima — otvoreno i nasmejano. Ali Perin je shvatio da je, skrivena ispod površine, ležala opreznost polupripitomljenog jelena. Nešto je bilo duboko sakriveno ispod osmeha upućenih njemu i Egveni, i pitalo se da li je bezbedno. To je samo delimično nestalo s vremenom koje su proveli zajedno. Prema Elijasu je opreznost bila jaka, kao duboka letnja vrelina koja je pekla u vazduhu i nije se gubila. Kada nije gledao u njih, posmatrali su ga pažljivo, kao da nisu sigurni šta će da uradi. Kada je hodao kroz logor, njihova stopala spremna za igru bila su spremna i za beg.
Elijasu zasigurno nije bilo ništa prijatnije s njihovim Putem lista nego njima s njim. Stalno je krivio usne kada je bio u blizini Tuata’ana. To svakako nije bilo nipodaštavanje, i svakako ne prezir, ali izgledalo je kao da bi radije bio na nekom drugom mestu, svejedno kom, nego tu. A opet, kad god bi Perin spomenuo odlazak, Elijas bi ga stišavao rečima o odmoru, samo na nekoliko dana.
„Bilo vam je teško pre no što ste me sreli“, reče Elijas kada ga Perin upita treći ili četvrti put, „a biće vam još teže s Trolocima i Poluljudima koji vas jure, i Aes Sedai koje su vam prijatelji.“ Isceri se na parče Hine pite od suvih jabuku. Njegov žutooki pogled još uvek je uznemiravao Perina, čak i kada se smešio. Možda tada i više; osmeh bi se retko kada video u očima lovca. Elijas je ležao izvaljen pored Raenove vatre, odbijajući kao i obično da sedne na neki od panjeva koji su bili postavljeni upravo zbog toga. „Nemoj toliko prokleto da žuriš da se baciš Aes Sedai u ruke.“
„Šta ako nas Seni nađu? Šta ih sprečava, ako mi samo sedimo ovde i čekamo? Tri vuka ne mogu da ih oteraju, a Putujući narod ne može pomoći. Neće se čak ni braniti. Troloci će ih iskasapiti, a to će biti naša krivica. U svakom slučaju, moramo da pođemo pre ili posle. Što se mene tiče, mogli bismo poći pre.“ „Nešto mi govori da sačekamo. Samo nekoliko dana.“
„Nešto!“
