„Opusti se, dečko. Prihvati život onakav kakav jeste. Beži kada moraš, bori se kada si prisiljen, odmaraj se kada možeš.“
„Šta je to
„Uzmi malo pite. Ila me ne voli, ali svakako me dobro hrani kada sam u poseti. Hrana je uvek dobra u logorima Naroda.“
„Kakvo
Elijas pogleda namršteno u parče pite u ruci, a onda ga spusti i obrisa ruke. „Nešto“, reče naposletku, slegnuvši ramenima kao da i sam ne razume to potpuno. „Nešto mi govori da je važno da sačekamo. Još nekoliko dana. Nemam često takve predosećaje, ali naučio sam da im verujem kada se pojave. Nekada su mi spasavali život. Ovaj put je na neki način drugačije, ali je važno. To je jasno. Ako želiš da juriš dalje, onda juri. Ja neću.“
To je bilo sve što je hteo da kaže, bez obzira koliko puta ga je Perin pitao. Izležavao se naokolo, pričao s Raenom, jeo, dremao s kapom namaknutom preko očiju i odbijao da priča o odlasku. Nešto mu je govorilo da čeka. Nešto mu je govorilo da je to važno. Znaće kada dođe vreme za polazak. Uzmi malo pite, dečko. Nemoj da se opterećuješ. Probaj malo ovog paprikaša. Opusti se.
Perin nije mogao da natera sebe da se opusti. Noću je zabrinuto lutao među kolima šarenim kao duga, koliko zbog toga što niko drugi nije video razloga za brigu, toliko i zbog svega ostalog. Tuata’ani su pevali i igrali, kuvali i jeli oko svojih vatri voće i orahe, bobice i povrće; nisu jeli meso — i radili su bezbroj svojih kućnih poslova kao da nema razloga za brigu na čitavom svetu. Deca su posvuda trčala i igrala se — žmurke među kolima, pentranje po drveću oko logora, smejanje i prevrtanje po zemlji s psima. Nije postojao nijedan razlog za brigu na čitavom svetu ni za jednog od njih.
Posmatrajući ih, svrbelo ga je da ode.
Bilo je teško razgovarati s Egvenom. Ili je pričala s Ilom primaknuta tako da je bilo jasno da nijedan muškarac nije dobrodošao, ili je plesala s Aramom uz zvuke flauta, violina i bubnjeva na melodije koje su Tuata’ani sakupili širom sveta, ili na žestoke uzbudljive pesme Putujućeg naroda, žestoke bez obzira da li su bile brze ili spore. Znali su mnogo pesama. Neke je znao, iako su se često zvale drugim imenom nego u Dve Reke.
Mogao je da razume to što je neko želeo da igra uz pesme Naroda. U Emondovom Polju smatrali su ga samo pristojnim igračem, ali ove pesme povlačile su mu stopala i mislio je da nikada nije igrao tako dugo, ili tako brzo, ili tako dobro do sada. Pesme su ga opčinjavale; činile su da njegovo srce lupa u ritmu bubnjeva.
Druge večeri je Perin prvi put video žene kako igraju uz neke od sporih pesama. Vatre su gorele tiho, a noć je grlila kola; prsti su lupkali u sporom ritmu po bubnjevima. Najpre jedan bubanj, a potom drugi, sve dok svi bubnjevi u logoru nisu držali isti potmuo, uporan tempo. Ništa se nije čulo osim bubnjeva. Devojka u crvenoj haljini izašla je na svetio, olabavivši svoj šal. Kićanke od perli visile su u njenoj kosi. Zbacila je cipele s nogu. Flauta je počela da svira, zapevajući tiho, a devojka je zaigrala. Ispružila je ruke i raširila šal ispred sebe; kružila je kukovima dok su bosa stopala igrala u ritmu bubnjeva. Njene tamne oči bile su uprte u Perina, a osmeh je bio spor poput plesa. Okretala se u malim krugovima, osmehnuvši mu se preko ramena.
Jedva je progutao knedlu u grlu. Vrelina na njegovom licu nije poticala od vatre. Devojci se pridružila još jedna; kićanke na njihovim šalovima tresle su se u ritmu bubnjeva i sporog kruženja kukova. Smešile su mu se. Pročistio je grlo promuklo. Plašio se da pogleda okolo; lice mu je bilo crveno kao cvekla i ovako ko nije gledao igračice, verovatno mu se smejao. Bio je siguran u to.
Trudio se da sklizne s panja što opuštenije, kao da se samo namešta udobnije, ali pobrinuo se da na kraju gleda što dalje od vatre i igračica. Ničeg sličnog nije bilo u Emondovom Polju. Plesanje s devojkama na Zelenilu tokom praznika nije bilo ni približno ovome. Prvi put je poželeo da vetar počne da duva kako bi ga ohladio.
