Želeo je ponekad da drekne na njih. Na svetu je bilo Troloka i Seni. Bilo je onih koji bi sasekli svaki list. Mračni je bio tamo negde, a Put lista bio bi spaljen Ba’alzamonovim pogledom. Nastavio je tvrdoglavo da nosi sekiru. Nosio je zabačen plašt, čak i kada je bilo vetrovito, tako da sečivo u obliku polumeseca nikada nije bilo skriveno. S vremena na vreme, Elijas bi pogledao radoznalo u oružje koje je visilo svom težinom na njegovom boku i iskezio bi se ka njemu. Te žute oči kao da su mu čitale misli. To ga je gotovo nateralo da pokrije sekiru. Gotovo.
Ako je logor Tuata’ana bio stalan izvor nerviranja, bar su njegovi snovi tu bili normalni. Ponekad bi se probudio znojav iz sna u kome Troloci i Seni upadaju u logor, kola boja duge se pretvaraju u lomače od bačenih baklji, ljudi padaju u jezera krvi; muškarci, žene i deca beže, vrište i umiru, ali se ne brane od srpolikih mačeva. Jednu noć za drugom budio se u mraku, dišući teško i posežući za sekirom pre no što bi shvatio da kola ne gore, da spodobe s krvavim njuškama ne reže iznad rastrgnutih i iskrivljenih tela koja prekrivaju zemlju. Ali to su bile obične noćne more, i na neki način, bile su neobična uteha. More su bile pogodno mesto za Mračnog da bude u njegovim snovima. Ali, nije ga bilo. Nije bilo Ba’alzamona. Bili su to samo obični košmari.
Primećivao je vukove, doduše, kada je bio budan. Držali su se dalje od logora i od karavana u pokretu, ali uvek je znao gde su. Mogao je da oseti njihov prezir prema psima koji su čuvali Tuata’ane. Psi su za njih bili bučne zveri koje su zaboravile čemu zubi služe, zaboravile ukus vrele krvi; možda su plašili ljude, ali otpuzali bi na trbusima ako bi čopor ikada došao. Svakog dana svest mu se izoštravala, postajala jasnija.
Šarena je bivala sve nestrpljivija sa svakim novim sumrakom. To što je Elijas želeo da odvede te ljude na jug, značilo je da to vredi uraditi. Ali ako to mora da se uradi, neka se onda i uradi. Neka se ovo sporo putovanje okonča. Vukovi vole da lutaju i nije joj se dopadalo što je toliko dugo van čopora. I Vetar je goreo od nestrpljenja. Ulov je ovde bio više nego bedan, a on je prezirao da preživljava loveći poljske miševe. To je za štenad, da vrebaju dok uče kako da love, prikladna hrana za stare, koji nisu više u stanju da obore jelena ili divljeg vola. Vetar je mislio ponekad da je Opečeni bio u pravu: ostavi ljudske nevolje ljudima. Ali, pazio je na takve misli kada je Šarena bila u blizini, a čak i više od Skakača. Skakač je bio stari borac pun ožiljaka. Iskustvo ga je učinilo ravnodušnim i lukavim, što je više no nadomestilo sve što je izgubio zbog starosti. Za ljude ga nije bilo briga, ali Šarena je želela da se ovo uradi i Skakač će čekali kada ona bude čekala i trčati kada ona bude trčala. Vuk ili čovek, bik ili medved, šta god da izazove Šarenu, shvatiće da Skakačeve vilice čekaju da ga pošalju u dugi san. To je bilo čitav život za Skakača, a zbog toga Vetar je bio oprezan. Šarena, izgleda, nije obraćala pažnju na misli ni jednog ni drugog.
Sve to bilo je jasno u Perinovom umu. Želeo je grozničavo Kaemlin, želeo je Moirainu i Tar Valon. Čak i ako tamo ne bude nikakvih odgovora, sve to će moći da se završi. Elijas ga je gledao, a on je bio siguran da je žutooki čovek znao.
San je počeo prijatnije od većine koje je sanjao u poslednje vreme. Bio je za kuhinjskim stolom Alsbet Luhan i oštrio sekiru. Gazdarica Alsbet nikada nije dozvoljavala da se kovački rad, ili bilo šta što je imalo veze s njim, donosi u kuću. Gazda Luhan morao je čak i njene noževe da nosi napolje da bi ih naoštrio. Ali, kuvala je i nije ni reč rekla za sekiru. Ništa nije rekla čak ni kada je vuk ušao iz unutrašnjosti kuće i sklupčao se između Perina i dvorišnih vrata. Perin je nastavio s oštrenjem; uskoro će da koristi tu sekiru. Odjednom, vuk je ustao režeći duboko u grlu; gusto krzno na njegovom vratu nakostrešilo se. Ba’alzamon je ušao u kuhinju iz dvorišta. Gazdarica Luhan nastavila je sa svojim kuvanjem.
Perin skoči na noge podigavši sekiru, ali Ba’alzamon nije obraćao pažnju na oružje, već je pomno pratio vuka. Plamenovi su igrali namesto očiju. „Da li je ovo štiti? Pa, suočio sam se sa time ranije. Mnogo puta ranije.“
Savio je prst i vuk urliknu kada mu je vatra suknula iz očiju, ušiju i usta, iz njegove kože. Smrad nagorelog mesa i dlake ispunio je kuhinju. Alsbet Luhan podiže poklopac na loncu i promeša po njemu drvenom kašikom.
Perin ispusti sekiru i skoči napred, pokušavajući da ugasi plamenove rukama. Vuk se smrvio u crni pepeo na njegovim dlanovima. Ustuknuo je, zagledavši se zaprepašćeno u bezobličnu gomilu gara na čistom podu gazdarice Luhan. Želeo je da može da obriše masni gar s ruku, ali pomisao na to da može da se uhvati na njegovu odeću prevrnula mu je stomak. Zgrabio je sekiru, stegnuvši držalje dok zglobovi nisu počeli da mu pucketaju.
