Devojke su ponovo doplesale u njegov vidokrug, samo ih je sada bilo tri. Jedna mu je prevejano namignula. Gledao je okolo u panici.
Igračice su se tiho nasmejale; perle su zveckale kada su zabacile duge kose na ramena, a on je mislio da će mu lice izgoreti. A onda se nešto zrelija žena pridružila devojkama da im pokaže kako se to radi. Odustao je potpuno, ječeći, i sklopio je oči. Čak i zatvorenih očiju njihov smeh ga je zadirkivao i golicao. Čak i zatvorenih očiju, mogao je da ih vidi. Znoj mu je orosio čelo i poželeo je da duva vetar.
Po Raenovim recima, devojke nisu igrale taj ples često, a žene veoma retko, a po Elijasu, Perinovom crvenilu trebalo je da zahvale što su ga igrale svake sledeće noći.
„Moram da ti zahvalim“, reče mu Elijas. Njegov glas bio je trezven i svečan. Drugačije je s vama, mladićima, ali u mojim godinama potrebno je više od vatre da bih zagrejao kosti.“ Perin se namršti. Nešto u pokretu Elijasovih leđa dok je odlazio govorilo je, iako se ništa zaista nije videlo, da se smeje u sebi.
Perin je uskoro naučio da ne skreće pogled sa devojaka i žena koje su plesale, tako je zbog namigivanja i osmeha često to poželeo. Jedna, u redu, možda — ali pet ili šest, dok svi gledaju... Nikada nije u potpunosti savladao svoje crvenilo.
A onda je Egvena počela da uči da pleše. Dve devojke koje su igrale one prve noći učile su je, udarajući u ritmu dok je ona ponavljala spore korake s pozajmljenim šalom koji se ljuljao iza nje. Perin je hteo da kaže nešto, a onda shvati da je pametnije da ne troši vreme. Kada su devojke izvele pokrete kukom, Egvena je počela da se smeje i tri devojke pale su jedna drugoj u zagrljaj, kikoćući se. Ali, Egvena je bila uporna, dok su joj oči sijale, a crvene tačke bojile obraze.
Aram je posmatrao njen ples vrelim gladnim pogledom. Zgodni mladi Tuala’an poklonio joj je nisku plavih perli koju je stalno nosila. Hini osmesi zamenili su zabrinutost na njenom licu kada je prvi put primetila da se njen unuk zanima za Egvenu. Perin je odlučio da drži na oku mladog gazda Arama.
Uspeo je jednom da razgovara s Egvenom nasamo pored kola obojenih u zeleno i žuto. „Baš uživaš, zar ne?“, reče.
„A zašto ne bih?“ Dotakla je plave perle oko vrata i nasmešila se. „Ne moramo svi da se trudimo da budemo bedno raspoloženi, kao ti. Zar ne zaslužujemo priliku da malo uživamo?“
Aram je stajao nedaleko — uvek je bio blizu Egvene — prekrštenih ruku na grudima i osmehnut, delom zbog zadovoljstva sobom, a delom izazivajući. Perin progovori tiše. „Mislio sam hoćeš da odeš u Tar Valon. Nameravaš li da naučiš da budeš Aes Sedai ovde?“
Egvena je odmahnula glavom. „A ja mislila da ne želiš da postanem Aes Sedai“, reče isuviše slatko.
„Krv i pepeo, misliš li da smo bezbedni ovde? Da li su ovi ljudi bezbedni dok smo mi s njima? Sen bi mogla da nas pronađe u svakom trenutku.“
Ruka joj zadrhta na perlama. Spustila ju je i udahnula duboko. „Šta god će da se desi, desiće se bez obzira na to da li ćemo otići danas ili sledeće nedelje. U to sada verujem. Zabavljaj se, Perine. Ovo može biti poslednja prilika koju ćemo imati.“
Dotakla ga je tužno po obrazu. A onda je Aram ispružio ruku ka njoj i ona je otrčala do njega, već nasmejana. Dok su trčali prema mestu odakle su se čuli zvuci violine, Aram se trijumfalno osmehnuo preko ramena, kao da je želeo da kaže; „Ona nije tvoja, ali biće moja.“
Ila je videla kako se on sklanja s vetra, a onda iznela iz svojih kola debeli vuneni plašt; bio je srećan što je tamnozelen, posle svih onih crvenih i žutih. Dok ga je ogrtao, razmišljajući kako je pravo čudo stoje plašt dovoljno veliki za njega, Ila reče odlučno; „Mogao bi i bolje da stoji.“ Pogleda na sekiru za njegovom pojasom, a kada ga je pogledala ponovo, njene oči bile su tužne, i pored osmeha. „Mogao bi da pristaje mnogo bolje.“
Svi Krpari su to radili. Njihovi osmesi nikada nisu malaksali, nikada nisu oklevali da pozovu da im se pridruži u piću, ili da sluša muziku, ali njihove oči gledale su uvek u sekiru, a on je mogao da oseti šta su mislili. Sredstvo nasilja. Nikada nema izgovora za nasilje prema drugom ljudskom biću. Put lista.
