Zenica sveta полностью

„Ostavi me na miru!“, povika. Gazdarica Luhan lupnula je kašikom o ivicu lonca i vratila poklopac, zviždeći za sebe.

„Ne možeš da pobegneš od mene“, reče Ba’alzamon. „Ne možeš da se sakriješ od mene. Ako si ti taj, onda si moj.“ Vrelina vatri njegovog lica naterala je Perina da uzmiče preko kuhinje sve dok mu leđa nisu dotakla zid. Gazdarica Luhan otvorila je rernu da proveri hleb. „Zenica sveta će te proždrati“, reče Ba’alzamon. „Označavam te kao svog!“ Zamahnuo je stisnutom šakom kao da baca nešto; kada su se njegovi prsti otvorili, gavran je poleteo ka Perinovom licu.

Perin je zavrištao kada je crni kljun probio njegovo levo oko...

... i trgao se iz sna, zgrabivši se za lice, okružen pospalim kolima Putujućeg naroda. Lagano je spustio ruke. Nije bilo bola, nije bilo krvi. Ali mogao je da se seti svega, da se seti te oštre agonije.

Stresao se i, iznenada, Elijas je čučao pored njega u praskozorju, s ispruženom rukom kao da hoće da ga probudi. Izvan drveća gde su kola bila, vukovi su zavijali. Jedan oštar krik iz tri grla. Osećao je isto što i oni. Vatra. Bol. Vatra. Mržnja. Mržnja! Ubiti!

„Da“, reče Elijas tiho. „Vreme je. Ustani, momče. Vreme je da idemo.“

Perin se iskoprca iz svojih ćebadi. Još dok ih je zamotavao, Raen je izašao iz svojih kola, trljajući pospane oči. Tragač je pogledao ka nebu i sledio se na pola puta niz stepenište, dok su mu ruke bile još uvek na licu. Samo mu se pogled pomerao dok je pomno posmatrao nebo, mada Perin nije mogao da shvati šta to gleda. Nekoliko oblaka visilo je na istoku. Bili su prošarani crvenilom sunca koje tek što nije izašlo, ali ništa drugo se nije videlo. Raen kao da je i slušao i i mirisao vazduh, ali čuo se samo vetar među drvećem i osećao se samo nejasan dim logorskih vatri od sinoć.

Elijas se vratio s ono malo svojih stvari i Raen je sišao niz stepenice. „Moramo da promenimo pravac, stari moj prijatelju.“ Tragač je uznemireno pogledao ponovo u nebo. „Danas ćemo ići drugim putem. Da li ćete ići s nama?“ Elijas odmahnu glavom, a Raen je klimnuo kao da je to znao sve vreme. „Pa, čuvaj se, stari moj. Ima nečeg danas...“ Krenu da ponovo pogleda gore, ali spustio je glavu pre nego što je pogledao iznad krovova kola. „Mislim da će kola ići na istok. Možda sve do Kičme sveta. Možda ćemo pronaći stedding. I ostati tamo neko vreme.“

„Nevolje nikada ne ulaze u stedding“, složi se Elijas. „Ali, Ogieri nisu baš gostoprimljivi prema strancima.“

„Svi su gostoprimljivi prema Putujućem narodu“, reče Raen. Isceri se. „Sem toga, čak i Ogieri imaju lonce i nešto za krpljenje. Hajde da doručkujemo i popričamo o tome.“

„Nema vremena“, reče Elijas. „I mi moramo da nastavimo dalje danas. Što pre. Izgleda da je danas dan za putovanje.“

Raen je pokušao da ih ubedi da ostanu da jedu, a kada se Ila pojavila iz kola s Egvenom, i ona je počela da ih ubeđuje, mada ne tako uporno kao njen muž. Pozivala ih je, ali bilo je jasno da će joj biti drago da vidi bar Elijasova leđa, ako ne Egvenina.

Egvena nije primetila sažaljiv pogled kojim ju je Ila pogledala ispod oka. I Ipitala je šta se dešava, i Perin je očekivao da čuje kako želi da ostane s Tuala’anima, ali kada je Elijas objasnio, samo je klimnula zamišljeno glavom i odjurila nazad u kola da pokupi svoje stvari.

Na posletku, Raen je digao ruke. „U redu. Ne znam da li sam ikada dopustio da posetilac napusti ovaj logor bez oproštajne gozbe, ali...“ Ponovo pogleda u nebo nesigurno. „Pa, čini mi se da i mi moramo da pođemo rano. Možda ćemo jesti u putu. Ali barem sačekaj da se svi pozdrave s vama.“

Elijas je počeo da se buni, ali Raen je već žurio od kola do kola, lupajući na vrata gde su svi spavali. Dok je jedan Krpar doveo Belu, svi u logom su bih u svojoj najboljoj i najšarenijoj odeći. More boja činilo je da Raenova i Ilina žuta i crvena kola izgledaju gotovo jednostavno. Veliki psi išli su kroz gomilu isplaženih jezika, tražeći nekoga da ih počeše, dok su Perin i ostali morali da izdrže bezbrojna rukovanja i zagrljaje. Devojke koje su igrale svake noći nisu bile zadovoljne pukim rukovanjem i njihovi zagrljaji naveli su Perina da iznenada poželi da ipak ne ide — sve dok se nije setio koliko ljudi ga gleda, a onda je njegovo lice gotovo poprimilo boje Tragačevih kola.

Aram je odvukao Egvenu malo u stranu. Perin od buke pozdravljanja nije mogao da čuje o čemu su pričali, ali ona je stalno odmahivala glavom, polako isprva, a onda sve odlučnije kada je on počeo da molećivo maše rukama. Izraz njegovog lica prešao je iz molbenog u svađalački, ali ona je nastavila da odmahuje glavom tvrdoglavo sve dok je Ila nije spasla, rekavši nekoliko oštrih reči svom unuku. Namršten, Aram se progurao kroz gomilu, napustivši opraštanje. Ila ga je gledala kako odlazi, oklevajući da ga pozove da se vrati. I ona oseća olakšanje, pomislio je Perin. Lakše joj je zato što on ne želi da ide s nama — s Egvenom.