Zenica sveta полностью

Kada je stisnuo svaku ruku u logora barem jednom i zagrlio svaku devojku barem dvaput, gomila ljudi se razmakla, napravivši malo prostora oko Raena i Ile i troje posetilaca.

„Došli ste u miru“, zapoja Raen, klanjajući se svečano sa šakama na grudima. „Idite sada u mira. Uvek će vas naše vatre dočekati, u mira. Put lista je mir.“

„Neka bi mir bio uvek s vama“, odgovorio je Elijas, „i na svem Narodu.“ Oklevao je na trenutak, a onda dodade; „Ispevaću pesmu, ili će to neko drugi uraditi, ali pesma će se pevati, ove godine ili u godinama koje dolaze. Kao što je nekada bilo, tako će biti ponovo — Svet bez kraja.“

Raen trepnu iznenađeno, a Ila je izgledala potpuno zapanjeno, ali ostali Tuata’ani promrmljali su u odgovor: „Svet bez kraja. Svet i vreme bez kraja.“ Raen i njegova žena brzo ponoviše to za ostalima.

A onda je zaista došlo vreme za polazak. Poslednjih nekoliko oproštaja, nekoliko uputstava da se paze, malo smešaka i namigivanja, i izašli su iz logora. Raen ih je otpratio sve do ivice šume, s parom pasa koji su se igrali pored njega.

„Zaista, stari moj prijatelju, moraš dobro da se pripaziš. Ovaj dan... Neka zloba puštena je na svet, bojim se, a ma koliko se ti pretvarao, nisi toliko opasan da ne bi mogla da te proždere.“

„Mir bio na tebi“, reče Elijas.

„I na tebi“, reče Raen tužno.

Kada je Raen otišao, Elijas se namršti kada vide da ga njih dvoje gledaju. „I ne verujem u njihovu glupu pesmu“, besno reče. „Nema potrebe da ih uvredim tako što ću pokvariti njihov obred, zar ne? Rekao sam vam, ponekad da se drže običaja.“

„Naravno“, reče Egvena nežno. „Uopšte nije bilo potrebe.“ Elijas se okrenuo mrmljajući nešto u bradu.

Šarena, Vetar i Skakač došli su da pozdrave Elijasa — ne igrom, kao što su psi činili, već dostojanstveno — kao jednaki. Perin je uhvatio ono što je prošlo između njih. Vatrene oči. Bol. Srcoočnjak. Smrt. Srcoočnjak. Perin je znao na šta su mislili. Mračni. Pričali su o njegovom snu. Njihovom snu.

Stresao se dok su vukovi projurili napred da izvide put. Bio je Egvenin red da jaše Belu, a on je hodao pored nje. Elijas je vodio, kao i obično, ravnomernim brzim korakom.

Perin nije želeo da razmišlja o svom snu. Mislio je da je s vukovima bezbedan. Nepotpun. Prihvati. Svim srcem. Svim umom. Još uvek se otimaš. Potpun samo kada prihvatiš.

Oterao je vukove iz glave i trepnuo iznenađeno. Nije znao da može to da uradi. Bio je odlučan da ih ne pusti ponovo da uđu. Čak ni u snove? Nije bio siguran da li je ta misao bila njegova ili njihova.

Egvena je još uvek nosila ogrlicu od plavih perli koju je dobila od Arama, a u kosi joj je bila grančica nečega što je imalo sitne jarkocrvene listove, još jedan poklon od mladog Tuata’ana. Perin je bio siguran da je Aram pokušao da je nagovori da ostane s Putujućim narodom. Bilo mu je drago što nije popustila, ali više bi voleo da nije dodirivala perle tako nežno.

Na posletku, reče joj: „O čemu si pričala toliko s Ilom? Ili si plesala s onim krakatim, ili si pričala s njom, kao da je to neka tajna.“

„Ila me je savetovala kako da budem žena“, odgovorila je Egvena odsutno. Počeo je da se smeje, a ona ga pogleda mrko i opasno, što on nije primetio.

„Saveti! Nama niko ne priča kako da budemo muškarci. Mi smo jednostavno to.“

„To je“, reče Egvena, „verovatno razlog zašto vam ide tako loše.“ Ispred njih, Elijas se glasno nasmeja.

Ninaeva je gledala zapanjeno u ono što se videlo niz reku. Beli most sijao je na suncu mlečnim sjajem. Još jedna legenda, pomislila je pogledavši ka Zaštitniku i Aes Sedai, koji su jahali malo ispred nje. Još jedna legenda, a oni kao da i ne primećuju. Rešila je da ne pilji kada oni gledaju. Smejaće se ako me vide da blenem kao neka seljančica. Njih troje jahalo je ćutke prema čuvenom Belom mostu.

Od onog jutra posle Šadar Logota, kada je pronašla Moirainu i Lana na obali Arinela, malo je razgovarala s Aes Sedai. Pričale su, naravno, ali po Ninaevinom mišljenju, ništa bitno. Bili su to Moirainini pokušaji da je nagovori da ode u Tar Valon, na primer. Tar Valon. Otići će tamo, ako treba, i učiti. Ali no zbog onoga što je Aes Sedai govorila. Ako je Moiraina nanela zlo Egveni I momcima...

Ponekad, protiv svoje volje, Ninaeva bi shvatila da razmišlja šta Mudrost može da uradi s Jednom moći, ili šta bi mogla da uradi. Ali kad god bi shvatila šta joj se mota po glavi, blesak gneva bi sve to spalio. Moć je bila nešto prljavo. Ona nije želela da ima ništa s tim. Sem ako ne bude morala.

Prokleta žena govorila je s njom samo o njenom odlasku u Tar Valon na učenje. Moiraina nije htela ništa da joj kaže! Nije htela da joj kaže previše.

„Kako nameravaš da ih pronađeš?“, sećala se da ju je pitala.