Lan je proverio njihov put nizvodno. Onako kako je on ranije birao put, tako je to Moiraina činila sada, sigurno kao da prati neku nevidljivu stazu, tragove u vazduhu, miris sećanja. Lan je samo proveravao putanju koju bi izabrala, da vidi da li je bezbedna. Ninaeva je predosećala da čak i ako bi rekao da nije, Moiraina bi ga uporno sledila bez obzira na to. A on bi pošao za njom, bila je sigurna. Pravo niz reku do...
Iznenađeno, Ninaeva se trgnu iz zamišljenosti. Bili su u podnožju Belog mosta. Bledi kameni luk sijao je na suncu, kao mlečna paučina suviše nežna da stoji, pružajući se preko Arinela. Srušio bi se od težine čoveka, a kamoli konja. Srušiće se svakako pod sopstvenom težinom svakog trenutka.
Lan i Moiraina jahali su bezbrižno napred, uz sjajni beli prilaz i na most. I Kopita su odzvanjala, ne poput čelika na staklu, već poput čelika na čeliku. Površina mosta je izgledala klizavo kao staklo, mokro staklo, ali pružala je konjima čvrst, siguran oslonac.
Ninaeva se natera da ih prati, ali na prvom koraku već je očekivala da se čitava građevina sruši.
Nije primetila čađavi miris paljevine u vazduhu sve dok skoro nisu prešli most. Trenutak kasnije ugledala je.
Oko trga ispod Belog mosta umesto nekoliko zgrada bile su gomile nagorelih greda iz kojih su se još uvek dizali pramenovi dima. Ljudi u šljampavim crvenim uniformama i posivelim oklopima patrolirali su po ulicama, ali koračali su brzo, kao da se boje da će naći nešto, i osvrtali su se dok su išli. Građani — nekolicina koja je bila na ulicama — skoro da su pogrbljeni trčali, kao da ih nešto juri.
Lan je izgledao sumorno, previše čak i za njega, a ljudi su se sklanjali od njih, pa i vojnici. Zaštitnik onjuši i iskrivi lice, škrgućući tiho. Ninaevu to nije čudilo, jer se osećao tako snažan smrad paljevine.
„Točak tka kako Točak želi“, promrmlja Moiraina. „Niko ne može da vidi šaru dok ne bude izatkana.“
Odmah nakon toga sjahala je s Aldieb i počela da razgovara s ljudima iz grada. Nije postavljala pitanja; saosećala je s njima i, na Ninaevino iznenađenje, delovalo je iskreno. Ljudi koji su se sklanjali od Lana, spremni da pobegnu od bilo kog stranca, zastali bi da razgovaraju s Moirainom. Delovali su i sami iznenađeno zbog onoga što su radili, ali postajali bi otvoreniji na neki način, pred Moiraininim jasnim pogledom i tihim glasom. Izgledalo je kao da su oči Aes Sedai delile bol tih ljudi, osećajući njihovu zbunjenost, i jezici su se olabavili.
Još uvek su lagali, doduše. Većina njih. Neki su poricali da je uopšte bilo nevolja. Ništa se nije desilo. Moiraina je spomenula spaljene zgrade svuda oko trga. Sve je bilo u redu, bili su uporni, gledajući kroz ono što nisu želeli da vide.
Jedan debeli čovek govorio je s nameštenom srdačnošću, ali imao je tikove na svaki zvuk iza sebe. Uz osmeh koji je stalno nestajao, tvrdio je da je prevrnuta lampa izazvala požar koji se raširio na vetru pre no što je bilo šta moglo da se uradi. Bio je dovoljan pogled da Ninaeva vidi da nijedna spaljena zgrada nije bila jedna pored druge. Priča je bilo koliko i ljudi. Nekoliko žena govorilo je tiho zaverenički. Istina je bila da je negde u gradu bio čovek koji se petljao s Jednom moći.
Bilo je vreme da Aes Sedai dođu. Krajnje vreme, kako su one mislile, bez obzira šta ljudi pričali o Tar Valonu. Neka Crveni Ađah sredi stvari.
Jedan čovek tvrdio je da je to bio napad odmetnika, a drugi reče, pobuna Prijatelja Mraka. „Oni što idu da vide lažnog Zmaja, znate“, poverio im se mračno. „Ima ih svuda. Prijatelji Mraka, svi do jednog.“
A opet, drugi su pričali o nekoj nevolji — nije bilo jasno o kakvoj — koja je došla brodom.
„Pokazali smo im“, promrmlja neki čovek uskog lica dok je trljao ruke nervozno. „Neka drže takve stvari u Krajinama, gde i pripadaju. Otišli smo na pristaništa i...“Prekinuo je tako naglo da su mu zubi zazveketali. Bez ijedne druge reči, odjurio je osvrćući se kao da je mislio da će ga pojuriti.
Brod je uspeo da pobegne — to je razjašnjeno na posletku. Presekli su konopce koji su ih vezivali za pristanište i pobegli nizvodno, dok je rulja navirala i to samo dan ranije. Ninaeva se pitala da li su Egvena i momci bili na brodu. Jedna žena reče da je na brodu bio i zabavljač. Ako je to bio Tom Merilin...
Rekla je Moiraini da je možda neko iz Emondovog Polja pobegao brodom. Aes Sedai slušala je strpljivo, klimajući glavom sve dok nije završila. „Možda“, rekla je Moiraina tada, ali sumnjičavo.
Gostionica na trgu još uvek je bila čitava. Trpezarija je bila podeljena zidom koji je bio visok do ramena. Moiraina je zastala kada je ušla u gostionicu, opipavši po vazduhu. Nasmešila se, šta god da je osetila, ali nije htela ništa da kaže.
