Završili su obrok ćutke i nisu progovorile ni dok su jahali kroz kapiju i krenuli niz Kaemlinski put. Moirainine oči osmatrale su obzorje na severoistoku. Iza njih, Beli Most, dimom prekriveni grad, bio je prestravljen.
Elijas je žurio preko smeđe travnate ravnice kao da je pokušavao da nadoknadi vreme provedeno s Putujućim narodom. Nametao je takav tempo hoda prema jugu da je čak i Beli bilo drago da stane kada je sumrak počeo) da se pretvara u noć. Uprkos svojoj želji da budu što brži, preduzimao je predostrožnosti oko kojih se ranije nije mučio. Noću su palili vatru samo ako je već bilo otkinutih grana na tlu. Nije im dozvoljavao da polome makar i grančicu s drveta. Vatre koje je ložio bile su slabe i uvek skrivene u jamama brižljivo iskopanim nakon što bi isekao sloj zemlje da služi kao čep. Čim bi njihov obrok bio gotov, zakopao bi ugarke i žar i vratio čep na mesto. Pre no što bi krenuli ponovo u sivom praskozorju, prešao bi preko logora, palac po palac, da bi bio siguran da nije bilo ni traga tome da je iko bio tu. Čak bi i ispravljao prevrnuto kamenje i povijenu travu. Radio je to brzo — nikada mu nije trebalo više od nekoliko minuta, ali nisu polazili dok on ne bi bio zadovoljan.
Perin nije mislio da su predostrožnosti pomagale protiv snova, ali kada je počeo da razmišlja protiv čega bi mogle da pomognu, poželeo je da su sve to samo snovi. Prvog puta, Egvena je plašljivo upitala da li su se Troloci vratili, ali Elijas samo odmahnu glavom i potera ih dalje. Perin nije rekao ništa. Znao je da nije bilo Troloka u blizini; vukovi su osećali samo miris trave, drveća i sitnih životinja. Nije strah od Troloka bilo to što je gonilo Elijasa, već nešto drugo. Od čega se plašio, ni Elijas nije bio siguran. Vukovi nisu znali šta bi to moglo da bude, ali osećali su Elijasovu žurnu opreznost i počeli su da izviđaju, kao da im je opasnost za petama ili čeka u zasedi iza sledećeg brdašca.
Ravnica se pretvorila u duge talase, isuviše niske da bi se nazvali brdima, koji su se dizali preko njihovog puta. Tepih guste trave, još uvek smeđe od zime i prošarane korovom, širio se pred njima i talasao pod naletima istočnog vetra koji nije imao prepreke da ga uspori stotinu milja. Šumarci su bivali sve raštrkaniji. Sunce se dizalo nevoljno, bez toplote.
Među niskim brdima Elijas je pratio oblik zemljišta koliko god je to bilo moguće, i izbegavao je da se penje na vrhove brda. Retko kada je pričao, a kada jeste... „Znaš li koliko dugo ovo traje, obilaženje oko svakog prokletog brdašca? Krv i pepeo! Zamajavaću se do leta s vama. Ne, ne možemo da idemo pravu! Koliko puta moram da ti kažem? Nemaš ni najblažu predstavu koliko se čovek na brdu lako primeti u ovakvoj zemlji? Svetlost me spalila, ali idemo levo i desno koliko i napred. Vijugamo kao zmija. Mogao bih da se krećem brže zavezanih nogu. Pa, da li ćete da piljite u mene ili ćete hodati?“
Perin i Egvena se pogledaše. Isplazila je jezik iza Elijasovih leđa. Niko od njih nije rekao ništa. Jedini put kada se Egvena usprotivila da je Elijas bio taj koji je želeo da ide oko brda i da ne bi trebalo da krivi njih, odslušala je predavanje o tome, i to režanjem koje je moglo da se čuje milju daleko. Grdio ju je preko ramena. Nije čak ni usporio da bi rekao sve što je hteo.
Bez obzira da li je pričao ili ne, Elijas je osmatrao svuda oko njih. Ponekad je izgledalo kao da je bilo nečeg da se vidi sem iste oštre trave ispod njihovih stopala. Ako on jeste video nešto, Perin nije. A nisu ni vukovi. Na Elijasovom čelu bore su se produbile, ali nije hteo da objasni ni zašto su morali da žure, ni od čega se plašio, šta ih je proganjalo.
Ponekad bi im se preprečio greben duži no obično, pružajući se miljama i miljama na istok i zapad. Čak se i Elijas složio da bi im obilaženje oduzelo vremena. Ali, nije ih pustio da ga jednostavno pređu. Ostavivši ih u podnožju padinine, otpuzao bi do vrha na trbuhu, provirivši oprezno, kao da vukovi nisu prošli luda pre deset minuta. Dok su čekali u podnožju grebena, minuti su im prolazili kao sati, a mučilo ih je to što nisu znali od čega beže. Egvena je grizla usne i prebirala nesvesno prstima po perlama koje joj je Aram dao. Perin je strpljivo čekao. Osećao je mučninu u stomaku, ali to mu se nije videlo na licu.
Uspevao je da sakrije metež u sebi.
