Na trenutak Perin skoro da je bio privržen prijatnom čoveku koji je stajao između njih i Bajara. A onda se Bornhald osmehnu Egveni.
„Ako odbiješ da priđeš Svedu dok ne stignemo do Amadora, biću primoran da te predam Ispitivačima, a Bajarova revnost naspram njihove jeste kao sveća naspram sunca.“ Sedokosi čovek zvučao je poput nekog ko žali zbog onoga što mora da uradi, ali samo čini ono što mu je dužnost, kako on misli da treba. „Pokaj se, odbaci Mračnoga, priđi Svetlu, priznaj grehe i ispričaj šta znaš o toj pogani s vukovima i bićeš pošteđena toga. Bićeš slobodna, u Svetlosti.“ Tada pogleda Perina i uzdahnu tužno. Perinova kičma pretvorila se u led. „Ali ti, tamo Perine iz Dve Reke. Ti si ubio dvojicu Dece.“ Dodirnu sekira koju je Bajar i dalje držao. „Tebe, bojim se, čekaju vešala u Amadoru.“
Rand je zaškiljio posmatrajući prašinu koja se dizala na putu pred njima, tri ili četiri krivine ispred njih. Met je već krenuo prema divljoj živici sa strane. Njene četine i gusto prepletene grane sakriće ih dobro poput kamenog zida ako budu mogli da se zavuku iza nje. Suprotna strana puta bila je ukrašena nizom smeđih kostura visokog žbunja. Iza nje pružalo se široko polje sve do šume, na jedno pola milje. Možda je bilo deo neke nedavno napuštene farme, ali tu nije postojalo mesto gde bi se mogli sakriti brzo. Pokušao je da proceni brzinu kojom se prašina dizala i jačinu vetra.
Iznenadni nalet zakovitla prašinu oko njega, zaklonivši sve. Trepnu i popravi jednostavan taman šal, povezan preko usta i nosa. Nije više bio čist, svrbelo ga je lice od njega, ali sprečavao je da mu prašina uđe u usta. Dao mu ga je farmer, čovek duguljastog lica s borama na obrazima nastalim od briga.
„Ne znam od čega bežite“, rekao je, namrštivši se nervozno, „i ne želim da znam, Razumete? Zbog moje porodice.“ Farmer je iznenada iskopao dva duga šala iz džepa svog kaputa i gurnuo vuneni smotuljak ka njima. „Nije mnogo, ali evo. Pripada mojim momcima. Imaju druge. Ne znate me, razumete? Teška su vremena.“
Randu je taj šal bio veoma drag. Spisak ljubaznosti koji je sastavljao dani ma u mislima otkako su napustili Beli Most bio je kratak. A nije verovao da će postati mnogo duži.
Met, čije je lice bilo skriveno sve do očiju šalom obmotanim oko glave, pretraživao je brzo visoku živicu, povlačeći grane pune četina. Rand dotače balčak sa znakom čaplje za pojasom, ali pustio je da mu šaka sklizne s njega. Pokušali su jednom da prošeku rupu kroz živicu, i to ih je skoro odalo. Prašina se kretala prema njima i bila je sakupljena u oblak suviše dugo. Nije to bio vetar Barem kiša nije padala. Kiša je spirala prašinu. Bez obzira koliko jako padala, nikada ne bi uspela da pretvori tvrdo nabijeni put u blato, ali kada je padala -nije bilo prašine, a upravo je prašina bila jedino upozorenje pre no što bi im se neko približio dovoljno blizu da ga čuju. Ponekad bi i to bilo prekasno.
„Ovamo“, pozva ga Met tiho. Neko je ranije već prosekao rupu kroz živicu. Bila je delimično zarasla, a s udaljenosti od tri stope delovala je čvrsto kao i preostali deo. Ipak, izbliza se videlo da je to samo tanka mreža grančica. Dok se probijao kroz nju, čuo je kako se konji približavaju. Nije bio vetar.
Kleknu iza otvora koji je bio jedva pokriven, stegavši balčak mača dok su konjanici prolazili. Petorica... šestorica... sedmorica njih. Bili su odeveni u jednostavnu odeću, ali mačevi i koplja govorili su da nisu seljaci. Neki su nosili kožne tunike s ušivenim metalnim pucadima, a dvojica su imali okrugle čelične šlemove. Trgovački stražari možda, između dva posla. Možda.
Jedan od njih ležerno pogleda ka živici dok je prolazio pored otvora i Rand oslobodi palac mača. Met zaškrguta tiho kao jazavac u klopci, suzivši oči iznad šala. Šaka mu je bila pod kaputom; uvek bi zgrabio bodež iz Šadar Logota kada je bilo opasnosti. Rand nije više bio siguran da li je to bilo da bi zaštitio sebe ili da bi zaštitio bodež s rubinskim balčakom. U poslednje vreme delovalo je kao da je Met zaboravio da ima luk.
Jahači su prolazili sporim kasom. Imali su cilj, ali nisu previše žurili. Prašina je sipila kroz živicu.
Rand je sačekao dok se topot kopita nije izgubio pre no što je oprezno promolio glavu kroz rupu. Oblak prašine odmakao je dobrano niz put, u pravcu iz koga su oni došli. Nebo na istoku bilo je jasno. Izašao je na put, posmatrajući oblak prašine koji se kretao ka zapadu.
„Nisu tražili nas“, reče, nekako između zaključka i pitanja.
Met je došao za njim, gledajući oprezno u oba smera. „Možda“, reče on. Možda.“
Rand nije znao Šta je Met mislio, ali klimnu glavom. Možda. To njihovo putovanje Kaemlinskim putem nije počelo tako.
Dugo nakon što su napustili Beli Most, Rand bi iznenada primećivao da gleda niz put iza njih. Ponekad bi video nekoga i zastao bi mu dah: visok mršav čovek koji žuri niz put ili neko vitak i sedokos pored vozara na kolima. Ali uvek je to bio torbar ili farmer koji ide na pijacu — nikada Tom Merilin. Nada je bledela kako su dani prolazili.
