„Zašto si tako nestrpljiv da ga prodaš?“, upita ga Met besno. „Ja sam ga pronašao, napokon. Da li si ikada pomislio da bih možda voleo da ga zadržim? Barem neko vreme. Ako hoćeš da prodaš nešto, prodaj taj prokleti mač!“ Rand protrlja šakom balčak sa znakom čaplje. „Otac mi je dao ovaj mač. Bio je njegov. Ne bih tražio od tebe da prodaš nešto što ti je dao otac. Krv i pepeo, Mete, da li se sviđa to što si gladan? U svakom slučaju, čak i da mogu da pronađem nekoga ko bi ga kupio, Šta misliš koliko bi mi dao za mač? Šta će to seljaku? Za taj rubin bismo dobili dovoljno da odemo sve do Kaemlina u kočiji. Možda sve do Tar Valona. I jeli bismo svaki obrok u gostionici, a svaku noć prespavali u krevetu. Možda se tebi sviđa da prepešačiš pola sveta spavajući na zemlji?“ Prostreli Meta pogledom, a njegov prijatelj mu uzvrati na isti način.
Stajali su tako nasred puta, sve dok Met nije iznenada slegao ramenima s nelagodom i spustio pogled. „Kome bih ga prodao, Rande? Seljak bi morao da plati u pilićima; time ne možemo da kupimo kočiju. A čak i ako bih ga samo pokazao u bilo kojem selu kroz koje smo prošli, pomislili bi verovatno da smo ga ukrali. Svetlost samo zna šta bi se onda dogodilo.“
Posle nekog vremena Rand nevoljno klimnu glavom. „U pravu si. Znam. Žao mi je, nisam mislio da se obrecnem na tebe. Samo sam gladan i bole me noge.“
„I mene.“ Krenuli su niz put ponovo, hodajući još umornije no pre. Vetar je počeo da duva, nanoseći im prašinu u lica. „I mene“, zakašlja se Met.
Na farmama su nekoliko puta jeli i prespavali na toplome. Senjak je bio ugodan skoro kao soba s ognjištem, barem u poređenju sa spavanjem pod žbunjem. Čak i neki bez krova propuštali su samo najjače pljuskove, i ne bi pokisli ako bi se ukopali dovoljno duboko. Met je pokušavao ponekad da ukrade jaja, a jednom je hteo i da pomuze kravu koja je bila ostavljena bez nadzora da pase u polju, vezana dugim konopcem za kolac u zemlji. Ali većina farmi imala je pse, a seljački psi bili su oprezni. Rand je smatrao da bi dve milje bežanja s pobesnelim psima za petama bili prevelika cena za dva ili tri jajeta. Pogotovu kada su psima ponekad bili potrebni sati da odu i da ih puste da siđu s drveta na koje u pobegli. Sati su bili ono za čim je žalio.
Ako je već to morao da radi, Randu se više sviđalo da se približi farmi otvoreno i po danu. Tu i tamo, psi bi ionako bili nahuškani na njih. Ne bi stigli da izgovore ni jednu reč, jer su glasine i teška vremena doprineli da oni koji su živeli daleko od drugih ljudi postanu nervozni kada vide stranca. Ali često bi sat ili duže provedeni u cepanju drva ili vađenju vode iz bunara zaradili obrok i krevet — gomilu slame u ambaru. Ali sat ili dva obavljanja seoskih poslova značio je sat ili dva dnevne svetlosti koji su proveli u mestu. Sat ili dva više za Mirdraala da ih sustigne. Pitao se ponekad koliko milja može Sen da pređe na sat. Žalio je zbog svakog minuta tako potrošenog — doduše, ne toliko dok je halapljivo jeo vruću supu neke domaćice. A kada nisu imali hrane, to što su napredovali najbrže što su mogli krećući se ka Kaemlinu, nije pomagalo odviše da se smiri prazan stomak. Rand nije znao da li je bilo gore izgubiti vreme ili putovati gladan, ali Met nije brinuo samo o svom stomaku ili progoniteljima.
„Šta znamo o njima?“, nepoverljivo upita Met jednog popodneva dok su čistili štalu na maloj farmi.
„Svetlosti, Mete, šta oni znaju o nama?“ Rand kinu. Radili su goli do pojasa, a znoj i slama obojicu su ih poprilično pokrivali. Trunčice prašine od slame lebdele su u vazduhu. „Ono što znam jeste da će nam dati malo pečene jagnjetine i pravi krevet da u njemu prespavamo.“
Met zabi svoju vilu u slamu i balegu i pogleda popreko farmera koji je dolazio iza ambara s vedrom u ruci i svojom stoličicom za mužu u drugoj. Bio je to povijeni starac ogrubele kože i retke sede kose. Farmer uspori kada je primetio da ga Met gleda, a onda brzo skrenu pogled i izađe iz ambara, prolivajući mleko iz vedra u žurbi.
„On nešto smera, kažem ti ja“, reče Met. „Vidiš li kako nije hteo da me pogleda? Zašto su tako prijateljski raspoloženi prema paru lutalica koje prvi put vide? Reci mi to.“
„Njegova žena kaže da je podsećamo na njihove unuke. Hoćeš li prestati da brineš o njima? Trebalo bi da nas brine ono što je iza nas. Nadam se.“
„On nešto smera“, promrmlja Met.
Kada su završili, oprali su se kod valova ispred ambara, dok je sunce na zalasku izdužilo njihove senke. Rand se obrisa košuljom dok su išli ka kući. Farmer ih dočeka na dovratku; bio je naslonjen o svoj štap suviše opušteno. Iza njega, njegova žena stezala je kecelju i virila mu preko ramena grizući usne. Rand uzdahnu; izgleda da ih on i Met nisu više podsećali na unuke.
„Naši sinovi dolaze da nas posete večeras“, reče starac. „Sva četvorica, Zaboravio sam. Dolaze sva četvorica. Veliki momci. Jaki. Stići će svakog trenutka. Bojim se da nemamo krevet koji smo vam obećali.“
