Neko iza njega pročisti grlo i on iznenada shvati da nije sam. Okrenu se, spreman da se izvini zbog svog nepristojnog ponašanja. Navikao je da bude viši skoro od svih, ali ovoga puta pogled mu se penjao, a usta su mu bila širom otvorena. A onda ugleda glavu koja je dodirivala gotovo deset stopa visoku tavanicu. Nos je bio širok gotovo kao i lice, toliko da je više bio njuška nego nos. Obrve su visile poput repova, a ispod njih su gledale svetle oči velike kao šolje. Kroz čupavu crnu grivu virile su uši, sa čupercima na vrhovima.
„Voleo bih kad vi ljudi ne biste to radili“, progunđa glas kao iz bunara. Snažno trznu čupavim ušima, a onda tužno reče: „Tako malo vas se seća. Pretpostavljam da je to naša sopstvena krivica. Malo nas je bilo s ljudima otkako je Senka pala na Puteve. To je... oh, šest generacija do sada. To je bilo odmah posle Troločkih ratova.“ Čupava glava odmahnu i ispusti uzdah na kome bi mu i bik pozavideo. „Predugo, predugo, a tako malo putuju da vide, skoro niko.“
Rand je tako sedeo neko vreme, razjapljenih usta, gledajući zapanjeno spodobu u širokim čizmama koje su joj dopirale do kolena. Tamnoplavi kaput je bio zakopčan od vrata do struka, a onda je padao kao kilt preko vrečastih pantalona, sve do vrhova čizama. U jednoj ruci stvorenje je držalo knjigu koja je delovala sićušno u poređenju sa šakom. Prst širok kao tri obična bio je između stranica.
„Mislio sam da ste...“, poče, a onda stade. „Šta ste...“ I to nije bilo mnogo bolje. Podigavši se na noge, bojažljivo ispruži ruku. „Ja sam Rand al’Tor.“
Šaka velika poput svinjskog buta obuhvati njegovu; usledi svečan naklon. „Loijal, sin Arenta sina Halanovog. Tvoje ime peva u mojim ušima, Rande al’Tor.“
To je Randu zvučalo kao obredno pozdravljanje. Uzvrati mu naklon. „Tvoje ime peva u mojim ušima, Loijale, sine Arentov... ah... sina Halanovog.“
Sve je delovalo pomalo nestvarno. Još uvek nije znao
„Vi, ljudi, veoma lako se uzbuđujete“, reče Loijal onim basom kao iz bunara. „Čuo sam sve priče i pročitao sve knjige, naravno, ali nisam shvatao. Nisam mogao da po veruj em kada sam video kakvu sam paniku izazvao prvog dana u Kaemlinu. Deca su plakala, žene vrištale, a rulja me je jurila kroz čitav grad, s motkama, noževima i bakljama. Vikali su sve vreme: ’Trolok!’ Bojim se da sam se gotovo uznemirio. Ne znam šta bi se desilo da u tom trenutku nije naišao odred Kraljičine garde.“
„Sva sreća“, reče Rand slabašno.
„Da, ali čak su i gardisti izgledali uplašeno gotovo koliko i ostali. Već sam četiri dana u Kaemlinu, a nisam mogao ni nos da pomolim van gostionice. Dobri gazda Gil meje čak zamolio da ne odlazim u trpezariju.“ Trznu ušima. „Ne kažem da nije gostoljubiv, razumeš. Ali bilo je nekih nevolja prve noći. Odjednom je izgledalo da svi žele da izađu. Bilo je toliko vrištanja i vike, a svi su se tiskali na vratima. Neki su mogli i da se povrede.“
Rand je zapanjeno posmatrao te uši koje su se neprestano trzale.
„Kažem ti, nisam napustio
„Ti si Ogier!“, uzviknu Rand. „Čekaj. Šest generacija? Reče, Troločki ratovi? Koliko ti imaš godina?“ Čim je izgovorio, shvati da je to bilo nepristojno, ali Loijal poče da se pravda umesto da se ljuti.
„Devedeset“, procedi Ogier. „Još samo deset i moći ću da se obratim Panju. Trebalo je da mi Starešine dozvole da govorim, budući da su odlučivali da lija mogu da izađem ili ne. Ali opet, oni uvek brinu kada bilo ko ide Napolje, bez obzira na godine. Vi, ljudi, tako ste užurbani, tako nestalni.“ Trepnu i blago se nakloni. „Oprosti mi, molim te. Nije trebalo to da kažem. Ali, zaista, vi se neprestano borite jedni s drugima, čak i kada za to nema potrebe.“
„U redu je“, reče Rand. Pokušavao je i dalje da pojmi koliko je Loijal star. Bio je stariji od matorog Cena Bjuija, a ipak nije bio dovoljno star da... Seo je u jednu od stolica s visokim naslonom. Loijal je seo u drugu, u koju je moglo da sedne dvoje ljudi. Na stolici više nije bilo mesta. I dok je sedeo, bio je viši od ljudi. „Barem su te pustili.“
Loijal spusti pogled, mrdajući nosem i trljajući ga jednim debelim prstom. „Pa, što se toga tiče... Vidiš, Panj nije zasedao baš dugo, ni čitavu godinu, ali sam zaključio na osnovu onoga što sam čuo da ću biti dovoljno star da izađem i bez njihove dozvole dok se oni dogovore. Bojim se da će reći da sam sebi dao mnogo zapravo, ali ja sam jednostavno... otišao. Starešine su uvek govorile da sam usijana glava, a plašim se da sam sada pokazao da su u pravu. Pitam se da li su dosad videli da sam otišao? Ali morao sam da odem.“
