„Nešto? Polovina gradova o kojima sam čitao više i ne postoje, a ostali se drugačije zovu. Evo, pogledaj Kairhien. Njegovo pravo ime je Al’kair’rahienalen, Brdo Zlatne Zore. Čak se toga i ne sećaju, uprkos svim suncima na njihovim barjacima. I taj gaj tamo. Ne verujem da gaje neko održavao još od Troločkih ratova. To je sada samo još jedna šuma u kojoj seku drva za ogrev. Nema više Velikih stabala, i nema ko da podseća ljude. A ovde? Kaemlin je i dalje Kaemlin, ali dopustili su da se grad raširi preko gaja. Sada smo udaljeni manje od četvrt milje od njegovog središta — od mesta gde bi bar trebalo da bude. Ni drvo nije ostalo. Bio sam i u Tiru i Ilijanu. Drugačija imena, bez uspomena. U Tiru je pašnjak umesto gaja, na kome napasaju konje, a u Ilijanu gaj je Kraljev zabran, gde on lovi svoje jelene i nikome nije dozvoljen pristup bez njegovog odobrenja. Sve se promenilo, Rande. Veoma se bojim da ću otkriti da je isto kuda god da odem. Nestali su svi gajevi, nestale su sve uspomene, mrtvi su svi snovi.“
„Ne smeš da posustaneš, Loijale. Ne smeš nikada da se predaš. Ako odustaneš, to je kao da si mrtav.“ Rand potpuno utonu u svoju stolicu. Pocrveneo je. Očekivao je da će mu se Ogier nasmejati, ali umesto toga, Loijal ozbiljno klimnu.
„Da, tako rade svi slični tebi, zar ne?“ Ogierov glas se promeni, kao da citira nešto. „Kad hlada ne bude, kad vode ne bude, u Senku iskeženih zuba, vrišteći prkos poslednjim dahom, da pljunem u oko Kidača lišća, u Poslednjem danu.“ Loijal nagnu glavu kao da nešto očekuje, ali Rand nije znao šta.
Loijal je čekao. Prođe minut, a onda još jedan. Počeo je da nabira duge obrve, ali i dalje je čekao. Randu je tišina bivala sve nelagodnija.
„Velika stabla“, reče Rand naposletku, tek da bi prekinuo tišinu. „Da li su kao
Loijal se naglo ispravi. Stolica je škripnula i tako glasno zacvilela da je Rand pomislio da će se raspasti. „Ti bi trebalo da znaš. Ti, više od svih.“
„Ja? Kako bih ja znao?“
„Da li se ti šališ sa mnom? Vi Aijeli ponekad imate tako čudan smisao za humor.“
„Šta? Ja nisam Aijel! Ja sam iz Dve Reke. Nikada nisam ni video Aijela!“ Loijal odmahnu glavom, a čuperci na ušima mu se nakostrešiše. „Vidiš? Sve se promenilo i pola od onoga što znam je beskorisno. Nadam se da te nisam uvredio. Siguran sam da su tvoje Dve Reke veoma lepo mesto, gde god da su.“ „Rekli su mi“, reče Rand, „da se nekad zvalo Maneteren. Ja nikada nisam čuo za njega, ali možda ti...“
Ogierove uši hitro se uspraviše. „Ah! Da. Maneteren.“ Čuperci se nanovo opustiše. „Tamo je bio je veoma lep gaj. Tvoj bol peva u mom srcu, Rande al’Tor. Nismo mogli da stignemo na vreme.“
Sedeči, Loijal se nakloni, a Rand uzvrati naklon. Pretpostavljao je da bi se Loijal uvredio ako to ne učini, ili bi, u najmanju ruku, pomislio da je nepristojan. Pitao se da li Loijal misli da se on seča kao i Ogieri. Uglovi Loijalovih usana i očiju i dalje su bili pognuti, pokazujući da saučestvuje u bolu Randovog gubitka. Kao da se razaranje Maneterena nije odigralo pre približno dve hiljade godina. Rand je saznao za to iz Moirainine priče.
Posle nekog vremena Loijal uzdahnu. „Točak se okreće“, reče, „i niko ne zna kako će se okrenuti. Ali ti si daleko od svog doma skoro koliko i ja. Kako sada stoje stvari, to je prilična udaljenost. Kada su Putevi bili slobodni, naravno... Ali, to je davna prošlost. Reci mi, šta te je odvelo tako daleko? Da li si i ti želeo da nešto vidiš?“
Rand otvori usta da kaže kako su došli da vide lažnog Zmaja — i nije mogao to da izgovori. Možda zato što se Loijal ponašao kao da nije nimalo stariji od Randa, bez obzira na njegovih devedeset godina. Možda je kod Ogiera on bio Randov vršnjak. Već dugo on nije mogao zaista da priča s nekim o onome što se dešavalo. Uvek se plašio da bi tu mogli biti Prijatelji Mraka, ili bi neko pomislio da je on to. Met je bio toliko povučen u sebe, hraneći svoje strahove sopstvenim sumnjama, tako da s njim nije vredelo pričati. Rand shvati kako priča Loijalu o Zimskoj noći. Nije to bila zamagljena priča o Prijateljima Mraka, već istina o Trolocima koji su mu provalili vrata i o Seni na Kamenolomskom putu.
Jednim delom užasavao se od toga što radi, ali gotovo se osećao kao da postoje dvojica u njemu. Jedan je pokušavao da ga ućutka, ali drugi je samo osećao olakšanje što je bio u stanju da konačno sve to ispriča. Zbog toga je na kraju zapinjao, mucao i pričao bez reda: Šadar Logot i razlaz s prijateljima u noći. To što nije znao da li su živi ili mrtvi. Sen u Belom Mostu i Tomova žrtva kako bi oni mogli da pobegnu. Sen u Baerlonu. Prijatelji Mraka nakon toga... Haual God, mladić koji ih se plašio i žena koja je pokušala da ubije Meta. Polutan ispred
