Zenica sveta полностью

Rand se ugrize za usnu pokušavajući da se ne nasmeje. Ako je Loijal bio usijana glava za Ogiera, mogao je da zamisli kakvi su bili ostali. Nisu zasedali dugo, ni čitavu godinu? Gazda Al’Ver bi samo začuđeno odmahnuo glavom. Sastanak Seoskog saveta koji bi trajao duže od pola dana naterao bi sve da poskakuju, čak i Harala Luhana. Preplavila gaje nostalgija za kućom i duboko uzdahnu sećajući se Tama, Egvene, gostionice Kod Vinskog izvora i Bel Tina na Zelenilu u lepšim vremenima. Rand pokuša da zaboravi na to.

„Ako ti ne smeta što pitam“, reče, pročistivši grlo, „zašto si toliko želeo da... ah, izađeš Napolje? Ja bih najviše voleo da nikada nisam ni otišao od kuće.“

„Pa, da bih video“, reče Loijal, kao da je to najjasnije na svetu. „Čitao sam knjige, sve putopise, i goreo sam od želje da to vidim, a ne samo da čitam o tome.“ Loijalove svetle oči zacakleše, a uši su mu se uspravile. „Proučio sam sve što sam mogao da pronađem o putovanju, o Putevima, običajima u zemljama, gradovima koje smo sagradili za ljude posle Slamanja sveta. A što sam više čitao, bilo mi je sve jasnije da moram da odem Napolje, da posetim ona mesta gde smo nekada bili i vidim gajeve sopstvenim očima.“

Rand trepnu. „Gajeve?“

„Da, gajeve. Drveće, naravno. Samo nekoliko Velikih stabala koja streme ka nebu, kako bi očuvali sećanja na stedding.“ Stolica zaječa kada se nagnuo, pokazujući rukama, a u jednoj je i dalje držao knjigu. Oči su mu bile sjajnije no ikada, a uši su se gotovo tresle. „Koristili su uglavnom drveće iz tog mesta i te zemlje. Ne možeš da nateraš zemlju da ide protiv sebe. Bar ne zadugo — ona će se pobuniti. Moraš da oblikuješ viziju prema zemlji, a ne zemlju prema viziji. U svakom gaju bilo je zasađeno drvo koje bi raslo i uspevalo na tom mestu, svako usklađeno sa sledećim, zasađeno tako da dopunjuje druga, zbog dobrog rasta, naravno, ali i zato da bi sklad prijao oku i srcu. Ah, knjige opisuju gajeve tako da Starešine istovremeno plaču i smeju se. Gajevi će uvek biti zeleni u našem sećanju.“

„A šta je s gradovima?“, upita Rand. Loijal ga zbunjeno pogleda. „Gradovi. Gradovi koje su Ogieri sagradili. Ovaj, na primer. Kaemlin. Vi, Ogieri, sagradili ste Kaemlin, zar ne? Tako se priča.“

„Rad s kamenom...“ Ogier slegnu masivnim ramenima. „To je samo nešto Što smo naučili u godinama posle Slamanja, tokom Izgnanstva, dok smo i dalje pokušavali da pronađemo stedding. Pretpostavljam da je to lepo, ali nije prava stvar. Ma koliko pokušavao — a čitao sam da su Ogieri koji su sagradili te gradove zaista to hteli da postignu — ne možeš da oživiš kamen. Nekolicina i dalje radi s tim materijalom, ali samo zato što vi oštećujete zgrade tako često tim vašim ratovima. Bila je šačica Ogiera u... ah... Kairhienu, tako se sada zove... kada sam tuda prolazio. Bili su iz drugog steddinga, srećom, tako da me nisu poznavali, ali bili su ipak sumnjičavi zato što sam Napolju, a toliko mlad. Ipak je dobro što nisam morao da se tamo zadržavam. U svakom slučaju, vidiš, rad s kamenom nam je nametnut tkanjem Šare; gajevi su došli iz srca.“

Rand odmahnu glavom. Polovina priča koje je slušao od malena upravo je izokrenuta. „Nisam znao da Ogieri veruju u Šaru, Loijale.“

„Naravno da verujemo. Točak vremena tka Šaru doba, a životi su niti u tkanju. Niko ne zna kako će nit njegovog života biti utkana u šaru, ili kako će nit postojanja naroda biti upletena. Dala nam je Slamanje sveta, Izgnanstvo, Kamen i Čežnju i vratila nam naposletku steddinge pre našeg nestanka. Ponekad pomislim da je način na koji vi ljudi postojite kriv zato što su vaše niti tako kratke. One su tako nepostojane u tkanju. Oh, eto, ponovo sam to uradio. Starešine kažu da ljudi ne vole da ih podsećaš koliko kratko žive. Nadam se da te nisam uvredio.“

Rand se nasmeja i odmahnu glavom. „Ma kakvi. Pretpostavljam da bi bilo nabavno živeti dugo kao vi, ali nikada nisam zaista razmišljao o tome. Pretpostavljam da je za bilo koga dovoljno da živi koliko i matori Cen Bjui.“

„On je veoma star?“

Rand samo klimnu. Nije imao namera da objašnjava kako je matori Cen Bjui mladi od Loijala.

„Pa“, reče Loijal, „pretpostavljam da vi zaista kratko živite, ali ipak postignete tako mnogo u životu. Stalno jurite nekuda, neprestano u žurbi. I imate čitav svet da živite u njemu. Mi Ogieri vezani smo za naše steddinge.“

„Ti si Napolju.“

„Za neko vreme, Rande. Ali na kraju ću morati da se vratim. Ovaj svet pripada tebi i tvojima. Stedding je moj. Ima suviše gužve Napolju. A toliko toga je drugačije od onoga što sam čitao.“

„Pa, tokom godina nešto se i promenilo. Barem delimično.“