Zenica sveta полностью

Kada je počeo da brblja o snovima, čak i deo njega koji je želeo da priča oseti kako mu se ježi koža na potiljku. On se ugrize za jezik i stisnu zube. Zabrinuto je posmatrao Ogiera, teško dišući. Nadao se da će Loijal pomisliti da je govorio o košmarima. Sama svetlost zna da je sve to zvučalo kao noćna mora, ili kao nešto od čega svako sanja užasne snove. Možda će Loijal prosto pomisliti da je lud. Možda...

„Ta ’veren reče Loijal.

Rand trepnu. „Šta?“

„Ta ’veren.“ Loijal se počeša iza šiljatog uva zdepastim prstom i malo slegnu ramenima. „Starešina Haman je uvek govorio da nikada ne slušam, ali ponekad i jesam. Ponekad sam slušao. Ti, naravno, znaš kako se Šara tka?“

„Nikada nisam razmišljao o tome“, polako odgovori. „Jednostavno je tako.“ „Hm, da. Pa, nije baš tako. Vidiš, Točak vremena tka Šaru doba, a niti su životi. Šara nije nepromenljiva — ne uvek. Ako čovek pokuša da prameni smer svog života, a Šara ima mesta za to, Točak jednostavno tka dalje i prihvati to. Uvek ima mesta za sitne promene, ali ponekad Šara jednostavno neće da utka velika pomeranja, ma koliko pokušavao. Razumeš li?“

Rand klimnu glavom. „Mogao sam da živim na farmi ili u Emondovom Polju — to bi bila nebitna pramena. Da sam želeo da postanem kralj. On se nasmej a, a Loijal se osmehnu tako široko da mu se osmeh razvukao skoro od uva do uva. Zubi su mu bili beli i široki kao dleta.

„Da, tako je. Ali ponekad pramena odabere tebe, ili to Točak učini za tebe. A ponekad Točak uplete životnu nit, ili nekoliko takvih niti. Sve niti koje ih okružuju prisiljene su da se upliću oko nje, a to onda vezuje druge niti. Te opet upliću neke druge i sve tako redom. To prvo prepletanje, koje čini Mrežu, to je ta ’veren, i ne možeš ništa uraditi da to promeniš, bar dok se sama Šara ne prameni. Mreža — ta ’maral’ailen, tako se zove — može da traje nedeljama ili čak godinama. Može da uvuče neki grad, ili čak i čitavu Šaru. Artur Hokving bio je ta’veren. A zapravo, i Lijus Terin Rodoubica.“ Gromoglasno se nasmeja. „Starešina Haman bi bio ponosan na mene. Predavanja su mu uvek bila dosadna, a knjige o putovanjima su bile toliko zanimljivije, ali ja jesam ponekad slušao.“

„Sve je to lepo“, reče Rand, „ali ne vidim kakve to veze ima sa mnom. Ja sam čobanin, a ne novi Artur Hokving. A nije ni Met niti Perin. To je jednostavno... besmislica.“

„Nisam ni rekao da jeste, ali samo slušajući tvoju priču mogu da osetim kako se Šara menja, a ja tu nemam Talenat. Ti jesi ta ’veren. Ti, a možda i tvoji prijatelji.“ Ogier zastade, zamišljeno trljajući nos. Naposletku klimnu, kao da je nešto odlučio. „Želim da putujem s tobom, Rande.“

Nakratko, Rand je zurio u njega, pitajući se da lije dobro čuo. „Sa mnom?“, uzviknu kada je mogao ponovo da govori. „Zar nisi čuo šta sam ispričao za...“ Iznenada pogleda u vrata. Bila su čvrsto zatvorena i dovoljno debela da bi neko ko prisluškuje čuo samo mrmor, čak i ako bi priljubio uvo uz drvene ploče. Ali ipak, nastavio je tiše. „... ko me juri? Svejedno, mislio sam da želiš da ideš da vidiš svoje drveće.“

„U Tar Valonu postoji veoma lep gaj, a rečeno mi je da ga Aes Sedai dobro održavaju. Sem toga, ne želim da vidim samo gajeve. Možda ti nisi novi Artur Hokving, ali barem jedno vreme deo sveta oblikovaće se prema tebi, a možda to traje već i sad. Čak bi i starešina Haman voleo to da vidi.“

Rand je oklevao. Bilo bi dobro da još neko bude s njima. Kako se Met ponašao u poslednje vreme, druženje s njim bilo je skoro kao samoća. Ogier mu je pružao utehu. Možda je za Ogiere bio mlad, ali izgledao je čvrsto kao stena, baš kao Tam. A Loijal je mnogo toga obišao i znao je i za druga mesta. Pogleda Ogiera, koji je tu sedeo kao prava slika strpljenja. Sedeo je, a bio viši od većine ljudi kada stoje. Kako da sakriješ nekoga ko je skoro deset stopa visok? Uzdahnu i odmahnu glavom.

„Mislim da to nije dobra zamisao, Loijale. Čak i ako nas Moiraina pronađe ovde, bićemo u opasnosti sve do Tar Valona. Ako nas ne pronađe...“ Ako nas ne pronađe, onda je mrtva. Kao i svi ostali. Oh, Egvena. Trgnu se. Egvena nije bila mrtva, a Moiraina će ih pronaći.

Loijal ga saosećajno pogleda i uhvati ga za rame. „Siguran sam da su tvoji prijatelji dobro, Rande.“

Rand zahvalno klimnu. Grlo gaje suviše peklo da bi pričao.

„Hoćeš li barem da pričaš ponekad sa mnom?“, uzdahnu Loijal. Bio je to mrmor nalik na bas. „I možda da odigramo neku partiju kamenova? Danima nisam pričao ni sa kim, sem sa dobrim gazda Gilom, a on je uglavnom zauzet. Izgleda da ga kuvarica nemilosrdno goni. Možda je ona, u stvari, vlasnik gostionice?“

„Naravno da hoću.“ Randov glas je bio promukao. Pročistio je grlo i pokušao da se osmehne. „A ako se sretnemo u Tar Valonu, možeš da mi pokažeš tamošnji gaj.“ Mora da su dobro. Svetlost poslala da su dobro.