„Oganj me spalio, Perine. Neka me sagori! Želim da p-p... Vidiš? Sada ne mogu ni da izgovorim. Kao da moja glava zna da ću to učiniti, samo ako kažem. Ni u sebi ne mogu da izgovorim te reči!“
„Različiti putevi. I ranije smo bili poslati niz različite puteve.“
„Neka krv spere različite puteve“, progunđa Met, „Dojadili su mi i Rand i Aes Sedai. Dojadilo mi je da me guraju niz njihove krvave puteve. Želim da za promenu idem kuda ja hoću, i da činim šta ja hoću!“ Okrete se ka vratima, ali stade kada ču Perinov glas.
„Nadam se da ćeš imati sreće na svom putu, Mete. Svetlost ti poslala lepe cure i budale što vole da se kockaju.“
„Oh, vatra me sagorela, Perine. I tebi Svetlost poslala ono što želiš.“
„Pretpostavljam da će tako i biti.“ Samo što nije zvučao srećno zbog toga.
„Hoćeš li reći mom tati da sam dobro? I mojoj majci. Uvek je brinula šta će biti sa mnom. I postaraj se da mi sestre budu dobro. Imale su običaj da me uhode i sve prenose majci, ali ne bih voleo da im se nešto desi.“
„Obećavam, Mete.“
Zatvorivši vrata za sobom, Met se besciljno zaputi niz hodnike. Njegove sestre, Eldrin i Bodvin, uvek su bile spremne da otrče kod majke i viknu: „Mama, Met je ponovo u nevolji. Met radi ono što ne sme, mama.“ A pogotovo Bod. Jednoj je sada šesnaest, a drugoj sedamnaest godina. Verovatno će uskoro pomišljati na brak. Sigurno su već odabrale nekog dosadnog seljaka, znao on to ili ne. Da li je zaista toliko vremena prošlo? ponekad mu se nije tako činilo. Ponekad se osećao kao da je iz Emondovog Polja otišao pre nedelju ili dve. A nekad bi mu se činilo kao da su minule godine, i svega se sećao kao kroz neku maglu. Sećao se kako su se Eldrin i Bod podrugljivo smešile kad bi dobijao batine, ali lica im više nisu bila oštra. Nije pamtio lica sopstvenih sestara. Te krvave rupe u njegovom pamćenju bile su mu kao rupe u životu.
A onda vide Berelajn kako dolazi ka njemu, i nije mogao a da se ne isceri. Iako uobražena, bila je veoma zgodna žena. Pripijena bela svila na njoj beše toliko tanka da je mogla da posluži za maramice, a da se i ne pominje činjenica da je izrez bio toliko spušten te su se prelepe bele grudi poprilično videle.
On se pokloni što je bolje umeo. „Dobro ti veče, moja gospo.“ Ona krete da prođe pored njega, ni ne pogledavši ga, a on se besno ispravi. „Zar si i gluva, a ne samo slepa, ženo? Nisam ti ja ćilim, pa da gaziš preko mene, a odlično se sećam kako sam ti nešto rekao. Ako te uštinem za zadnjicu, onda možeš da me ošamariš, ali dok to ne učinim, očekujem da mi ljubaznošću uzvratiš ljubaznost!“
Prva stade u mestu, i odmeri ga onako kako to samo žene umeju. Sudeći po njenom pogledu, pročitala ga je kao otvorenu knjigu. A onda se okrete i progunđa nešto sebi u bradu. Met ču samo: „...previše nalik meni“.
Zapanjeno je zurio za njom dok je odlazila niz hodnik. Ni reč mu nije rekla! To lice, taj hod i toliko dignut nos da je pravo čudo kako vidi kuda ide. Tako mu i treba, kada se obraća ženama kao što su Berelajn i Elejna. Plemkinje misle da si smeće ako nemaš zamak i ne vučeš poreklo iz vremena Artura Hokvinga. Pa, znao je jednu punačku služavku – punačku taman koliko treba – koja ne misli da je on smeće. Dara je umela da mu gricka uši tako...
A onda se ukoči. Razmišljao je o tome da pogleda je li Dara budna i raspoložena za maženje. Čak je razmišljao i o tome da nešto slično predloži Berelajn! A poslednje što je rekao Perinu bilo je:
Izvadivši zlatnik iz džepa, on ga baci u vazduh, uhvati i pljesnu o nadlanicu. Shvati da je izvadio tarvalonsku marku tek kada ugleda Plamen Tar Valona, prikazan kao stilizovana suza. „Oganj spalio sve Aes Sedai!“ – glasno izjavi. „I Randa al’Tora što me je u ovo uvalio!“
Jedan sluga u crnoj i zlatnoj livreji zastade u pola koraka i zabrinuto ga pogleda. Nosio je srebrni poslužavnik zatrpan zavojima i melemima. Čovek se trže čim shvati da ga je Met primetio.
Met mu na poslužavnik baci onu zlatnu marku. „Ovo ti je od najveće budale na celom svetu. Pazi da je dobro potrošiš – na žene i vino.“
„H-hvala moj lorde“, zapanjeno izusti sluga.
Met se okrete i ode, ostavivši ga da zabezeknuto stoji u hodniku.
Perin odmahnu glavom kada se vrata zatvoriše za Metom. Taj bi se pre udario čekićem po glavi no vratio u Dve Reke. Ne ako ne mora.
Perin požele da i on nekako može da izbegne povratak kući. Ali nije imao izlaza. Razlika između Meta i njega bila je u tome da je on bio spreman da to prihvati, čak i ako ne želi.
