Prva nije obraćala pažnju na nju. Približivši se Perinu, pređe prstima duž njegove ruke, pa preko ramena. Na tren mu se učini da će pokušati da mu povuče glavu i poljubi ga – svakako je izvila vrat kao da se nada poljupcu – ali samo mu je prstima kliznula preko lica, kratko ga pomilovavši, i odstupila. Sve se završi pre no što on stiže da je zaustavi. „Zapamti“, tiho mu reče, „ja uvek dobijem ono što želim.“ S tim recima, ona prođe pored Faile i izađe iz sobe.
Perin je očekivao da će Faila prasnuti, ali ona samo pogleda natrpane bisage na krevetu i kaza: „Vidim da si već čuo glasine. To
„Ono spominjanje žutih očiju govori suprotno.“ Trebalo bi da je do sada planula kao suvo granje. Zašto je tako hladna? „U redu. Znači, sledeća je Moiraina. Hoće li pokušati da te spreči?“
„Ne ako ne zna. Čak i da pokuša, svejedno ću otići. Imam porodicu i prijatelje, Faila – neću da ih prepustim Belim plaštovima. Ali nadam se da ću to sakriti od nje sve dok ne odem iz grada.“ Čak su joj i oči bile spokojne, kao neka tamna jezerca u šumi. Sav se nakostrešio zbog toga.
„Ali bile su potrebne nedelje da ta glasina dopre do Tira. Još će sedmica proteći dok ne stignemo do Dve Reke. Beli plaštovi će do tada možda otići. Pa, želela sam da odeš odavde. Ne bi trebalo da se žalim. Jedino hoću da znaš šta da očekuješ.“
„Neće mi biti potrebno toliko vremena ako krenem Putevima“, kaza. joj on. „Dva dana, možda tri.” Dva dana. Valjda se ne može brže.
„Ti si lud kao Rand al’Tor“, ote joj se. Glas joj bese preplavljen nevericom. Spustivši se na podnožje njegovog kreveta, ona prekrsti noge i obrati mu se kao malom detetu: „Ako stupiš nogom na Puteve, izaći ćeš potpuno lud. Ako uopšte i izađeš, što nije toliko vero vatno. Putevi su izopačeni, Perine. U mraku su – koliko već? – tri stotine godina? Četiri stotine? Pitaj Loijala. On ti može reći. Ogijeri su sagradili Puteve, ili ih uzgajili – ili šta već. Čak ih ni oni više ne koriste. Ma, i da ti pođe za rukom da prođeš kroz njih bez ikakvih posledica, samo Svetlost zna gde bi izašao.” „Već sam putovao kroz njih, Faila.“ I toga se sećao s užasom. „Loijal može da mi bude vodič. Ume da čita putokaze – tako smo ranije putovali. Ponovo će to učiniti za mene, kad mu objasnim šta se događa.“ I Loijal je bio željan da ode iz Tira. Izgleda da se plašio kako njegova majka zna gde se nalazi. Perin je bio siguran da će mu Loijal pomoći.
„Pa“, kaza ona, oštro protrljavši ruke. „Pa. Tražila sam pustolovine, i dobila sam ih. Odlazak iz Kamena Tira i od Ponovorođenog Zmaja. Prolazak kroz Puteve radi borbe protiv Belih plaštova. Pitam se da li bismo mogli da ubedimo Toma Merilina da nam se pridruži. Poslužiće i zabavljač, kad već nemamo barda. Mogao bi da osmisli priču u čijem ćemo srcu biti nas dvoje. Neće biti Ponovorođenog Zmaja ni Aes Sedai da skreću pažnju. Kada polazimo? Ujutru?“
On duboko udahnu da bi se smirio. „Ići ću sam, Faila. Samo Loijal i ja.“
„Biće nam potreban tovarni konj“, kaza ona, kao da Perin ništa nije rekao. „Bolje dva. U Putevima je mračno. Biće nam potrebni i fenjeri, i mnogo ulja. Tvoji Dvorečani... Šta su oni, seljaci? Hoće li biti voljni da se bore protiv Belih plaštova?“
„Faila, rekoh..
„Čula sam šta si rekao“, odreza ona. Igra senki na njenom licu istakla je njene kose oči i visoke jagodice, tako da je dobila opasan izraz. „Čula sam, ali to je bezumno. Šta ako ti seljaci neće da se bore? Ili ne umeju? Ko će tome da ih nauči? Ti? Sam?“
„Učiniću šta god se mora“, strpljivo kaza on. „I to bez tebe.“
Faila skoči na noge tako brzo da Perin pomisli kako će ga napasti. „Zar misliš da će Berelajn poći s tobom? Misliš da će ti ona čuvati leđa? Ili bi radije da ti sedi u krilu i ciči? Upaši košulju, čupavi vole! Zar ovde mora da bude toliko mračno? Berelajn voli prigušeno svetlo, je li? Mnogo će ti ona vredeti protiv Dece Svetla!“
Perin zausti da se pobuni, a onda se predomisli i reče nešto drugo: Ona baš lepo izgleda. Koji to muškarac ne bi voleo da mu sedi u krilu?“ Kada ugleda izraz bola na njenom licu, srce mu se steže, ali natera sebe ja nastavi. „Kad završim posao kod kuće, možda ću i otići u Majen. Zamolila me je da dođem. Možda ću i otići tamo.“
Faila je ćutala. Neko vreme ga je gledala kamenog lica, a onda se munjevito okrete i istrča, snažno zalupivši vrata za sobom.
perin pođe za njom. Bese to jače od njega. A onda stade i uhvati se za dovratak, tako snažno da ga prsti zaboleše. Zagleda se u usek koji je njegova sekira načinila u vratima, a iz njega pohrli sve ono što nije mogao da joj kaže. „Ubio sam neke Bele plaštove. Ubili bi me da nisam, ali oni to svejedno smatraju umorstvom. Idem kući da bih poginuo, Faila. Jedino tako mogu da sačuvam svoj narod da ga ne povrede. Pustiću ih da me obese. Ne mogu dozvoliti da to gledaš. Ne mogu. Ti bi možda pokušala da ih sprečiš, a onda bi...“
