„Vratićeš se u svoje odaje. Smesta“, preseče je Ruark. Faila se zapita da li bi mogla da ga udari nogom. Mora da se napela, jer čim na to pomisli, on pojača pritisak na njen zglob, tako da se ona prope na nožne prste. „Ako ne poslušaš“, reče Ruark Berelajn, „ponovićemo naš prvi razgovor. Na licu mesta Berelajnino lice preblede pa pocrvene. „U redu“, ukočeno kaza. „Ako baš hoćeš, možda ću...“
„Nisam tražio raspravu. Ako te još vidim dok izbrojim do tri... Jedan.“
Oštro udahnuvši, Berelajn zadiže suknje i potrča. Pošlo joj je za rukom da se njiše čak i dok trči.
Faila je zabezeknuto zurila za njom. Taj prizor skoro da je bio vredan iščašenog ramena. I Ruark je posmatrao Berelajn kako odlazi, i to s malim smeškom na usnama.
„Zar misliš da me čitave noći držiš ovako?“ – ljutito upita Faila. On je pusti – i zadenu njene noževe za pojas. „To je moje!“
„Zaplenjeno”, odvrati on. „Berelajnina kazna zbog borbe bila je da ti vidiš da je šaljem na spavanje kao neposlušno dete. Tvoja kazna je da izgubiš ove noževe do kojih ti je stalo. Znam da imaš druge. Ako počneš da se raspravljaš sa mnom, možda ću ti i te oduzeti. Neću trpeti da se mir narušava.“
Ona ga osinu pogledom, ali znala je da on to zaista misli. Te noževe za nju je iskovao jedan čovek koji zna šta radi. Bili su uravnoteženi baš kako treba. „Kakav ste to
„To je između mene i nje. Nećeš joj se ponovo približiti, Faila. Ne verujem da je ona započela vaš sukob – njeno oružje nisu noževi. Ako ma koja od vas dve ponovo počne da pravi nevolje, obe ću vas odrediti da nosite balegu. Neki Tairenci su takođe mislili đa mogu da vode svoje dvoboje pošto sam ja proglasio da ovim mestom vlada mir, ali smrad taljiga s balegom naučio ih je da su pogrešili. Pazi da i ti tako ne naučiš.“
Ona sačeka da Ruark ode pre no što se uhvati za rame. Podsećao ju je na njenog oca. Doduše, otac joj nikada nije uvrtao ruku, ali nije imao strpljenja s onima što stvaraju nevolje, ma kakvog položaja oni bili. I niko ga nikada nije iznenadio. A onda se zapita da li bi nekako mogla da namami Berelajn da nešto učini, samo da bi videla Prvu od Majena kako se preznojava među taljigama s izmetom. Ali Ruark reče da to važi za njih obe. I njen otac je imao običaj da misli ono što kaže. Berelajn. Nešto što je Berelajn rekla nije joj davalo mira. Ogijerska zakletva. To je to. Ogijer nikada ne krši datu reč. Reči „ogijerski krivokletnik“ bilo bi isto kao kazati „hrabra kukavica“ ili „pametna budala“.
Nije mogla a da se naglas ne nasmeje. „Ti ćeš ga oteti od mene, glupa kokoško? Kada ga ponovo budeš videla, ako to ikada bude, on će ponovo biti moj.“ Tiho se smejući i povremeno trljajući rame, ona laka srca nastavi niz hodnik.
Visoko podigavši fenjer Met pogleda niz uzani hodnik, duboko u utrobi Kamena.
Pre no što će ponovo podleći sumnji, Met požuri dalje, pored vrata rastočenih i ispalih iz okvira, i drugih što su se raspala od truleži, a žarke im izjela rđa. Videlo se da je pod nedavno počišćen, ali se i dalje osećalo na ustajalu prašinu i buđ. Nešto šmugnu u mraku, i on izvadi nož pre no što shvati da je to samo neki pacov što beži od njega – jamačno ka nekoj rupi samo njemu znanoj.
„Pokaži mi izlaz“, prošapta Met za pacovom, „i poći ću s tobom.“
Poslednja vrata, rekla mu je. I ta behu izvaljena. Met ih udari nogom, a ona se raspadoše. Soba beše zatrpana sanducima, buradima i raznim stvarima naslaganim uza zidove i po podu. Kao i prašinom.
