Ako se Met ranije ježio, sada mu je došlo da iskoči iz kože. Međutim, natera sebe da im se približi. Oprezno – pazeći da ne kaže ništa što bi ličilo na pitanje, on im izloži prilike. Reče im da su Beli plaštovi sigurno u njegovom rodnom selu i da jure njegove prijatelje, a možda i njega. Jedan od njegovih prijatelja poći će da se suoči s njima, a drugi ne. Njegova porodica verovatno nije u opasnosti, ali s krvavom Decom krvavog Svetla nikad se ne zna... Jedan ta’veren toliko ga vuče da ne može ni da se mrdne. Nije im naveo nijedno ime, niti spomenuo da je Rand Ponovorođeni Zmaj. Svoje prvo pitanje – kao i druga dva – razradio je pre no što je sišao do Velikog skladišta. „Da li bi trebalo da se vratim kući i pomognem svojim zemljacima?“ – naposletku upita.
Tri para očiju s uspravnim zenicama skrenuše poglede s njega – činilo mu se, krajnje nevoljno – i zagledaše se nekud iznad njegove glave. Naposletku, žena s leve strane kaza: „Moraš poći u Ruidean.“
Čim to reče, pogledi im se ponovo zariše u njega, i sve troje se nagnuše napred, ponovo duboko dišući. Ali u tom trenu oglasi se jedno zvono. Beše to prodoran i glasan zvuk koji ispuni prostoriju. Oni se uspraviše i zgledaše, a onda ponovo upreše poglede iznad Metove glave.
„On je još jedan“, prošapta žena s leve strane. „Napor. Napor.“
„Ukus“, kaza muškarac. „Odavno je bilo.“
„Još ima vremena“, kaza im druga žena. Zvučala je spokojno – sve troje je tako zvučalo – ali kada se ponovo obrati Metu, glas joj beše oštriji „Pitaj. Pitaj.“
Met ih besno pogleda.
„Ako ne odeš u Ruidean“, kaza žena s desne strane, „umrećeš.“
Zvono se ponovo oglasi, ovog puta glasnije. Met kroz čizme oseti kako ono odzvanja. Ono troje se zgledaše s veoma očiglednim nestrpljenjem i usplahirenošću. On otvori usta, ali oni i dalje behu okrenuti samo sebi.
„Napor“, reče jedna žena. „Preveliki je.“
„Njegov ukus“, odmah za njom kaza druga. „Tako je davno bilo “
Pre no što završi, čovek progovori: „Napor je preveliki. Preveliki, Pitaj. Pitaj!“
„Oganj vam spalio kukavička srca!“ – planu Met. „I hoću! Zašto ću umreti ako ne odem u Ruidean? Verovatnije ću poginuti ako to učinim. To nema...“
Muškarac ga prekide i žurno kaza: „Ako ne pođeš u Ruidean, sići ćeš s niti sudbine, što će tvoj usud ostaviti da ga nose vetrovi vremena, tako da će te ubiti oni koji ne žele da ispuniš taj usud. Sada, idi. Moraš poći! Brzo!“
U žuto odeveni vodič odjednom se stvori kraj Meta i cimnu ga onim izduženim šakama.
Ali Met ga se otrese. „Ne! Neću da idem! Skrenuli ste me od pitanja koja sam želeo da postavim i dali mi odgovore koji nemaju smisla. Neće se ovo tako završiti. O kakvom to usudu pričate? Bar ću jedan razuman odgovor dobiti od vas!“
Zvono se žalobno oglasi treći put i čitava odaja zadrhta.
„Idi!“ – povika onaj čovek. „Dobio si svoje odgovore. Moraš poći pre no što bude prekasno!“
Odjednom se desetak ljudi u žutoj tkanini stvori oko Meta, naizgled niotkud, i pokuša da ga odvuče ka vratima. Ali on se i rukama i nogama borio da ostane u toj odaji. „Kakav usud? Plamen vam srca spalio, kakav usud?“ A onda kao da sama prostorija zabruja. Zidovi i pod tako zadrhtaše da se Met i oni što su ga napadali skoro sručiše na pod. „Kakav usud?“
Ono troje poskakaše na noge povrh postolja. Met ne beše u stanju da razazna ko provrišta koji odgovor.
„Da se oženiš Kćerkom Devet meseca!“
„Da umreš i ponovo živiš, i ponovo budeš deo onoga što beše!“
„Da se odrekneš polovine svetlosti sveta da bi spasao svet!“
A onda skupa zaurlaše kao vulkan: „Idi u Ruidean, sine bitaka! Idi u Ruidean, varalice! Idi, kockaru! Idi!“
Meto vi napadači zgrabiše ga za ruke i noge, digoše i potrčaše, noseći ga iznad sebe. „Puštajte me, bledunjavi kozji sinovi!“ – prodra se on dok se otimao. „Oganj vam oči spalio! Senka vam duše otela, puštaj te me! Čreva ću vam prosuti!“ Ali ma koliko da se otimao i psovao, držali su ga čvrsto kao mašicama.
Još dvaput zvono zabruja, ili pak palata. Sve se treslo kao u zemljotresu. Zidovi su odzvanjali od zaglušujuće jeke, svaki put sve glasnije. Metovi otmičari zateturaše se i skoro popadaše, ali njihova bezglava trka se nastavi. Nije ni video kuda ga nose sve dok oni odjednom ne stadoše i baciše ga kroz vazduh. A onda, dok je leteo ka njemu, vide ter’angreal u vidu dovratka.
Bela svetlost ga zaslepi, misli mu zagluši gromoglasna buka.
