Dok je pratio tog neobičnog čoveka, nigde nije video nijednu pravu liniju. Čak je i tavanica bila zasvođena, a zidovi izbočeni. Hodnici su se neprestano povijali, dovraci bili zaobljeni, a prozori savršeni krugovi. Podovi behu popločani u vidu spirala i krivudavih linija, a nešto nalik bronzanim ukrasima ravnomerno raspoređenim po tavanici beše urađeno u vidu zamršenih arabeski. Nije bilo nikakvih slika, niti tapiserija. Samo Šare i sveprisutne krive.
Nije video nikoga sem svog mučaljivog vodiča. Kao da je čitavo mesto, izuzev njih dvojice, bilo potpuno pusto. Odnekud se kao kroz maglu sećao prolaska kroz hodnike u koje ljudska noga stotinama godina nije zakoračila, i ovo mu se činilo veoma sličnim. Ali ponekad bi krajičkom oka uhvatio neki pokret. Samo, ma koliko se brzo okrenuo, nikada nikoga nije bilo. Stade da se pretvara kako trlja podlaktice, ali zapravo je proveravao da li su mu noževi tu.
Pogled koji se pružao kroz one okrugle prozore bio je još gori. Visoko vijugavo drveće sa šačicom grana skroz na vrhu, kao i neko drugo s ogromnim lisnatim lepezama – gomila zamršenog rastinja jednaka samom središtu nekog gustiša zagušenog trnovitom lozom, pod tmurnim svetlom, iako na nebu nije bilo ni oblačka. Prozora je uvek bilo, mada uvek samo duž jedne strane zakrivljenog hodnika, ali ta strana bi se ponekad promenila, i umesto da prozori gledaju na neko dvorište ili sobe, pružali su pogled na tu istu šumu. Nijednog trena nije ugledao ni tračak nekog drugog dela te palate, ili šta je već, kroz te prozore, niti ma kakve druge zgrade, sem...
Kroz jedan okrugli prozor vide tri visoke srebrnaste kule, kako se povijaju jedna ka drugoj tako da su im vrhovi uprti u istu tačku. Sa sledećeg prozora, tri koraka dalje, kule se nisu videle, ali nekoliko minuta kasnije, pošto su on i njegov vodič zašli za toliko krivina da su sigurno bili okrenuti u potpuno drugom pravcu, on ih ponovo ugleda. Pokuša da kaže sebi kako su to neke druge kule, ali između njega i njih bilo je neko drvo sa slomljenom granom, isto kao i prošli put. Pošto treći put ugleda one kule i neobično drvo sa slomljenom granom, ovog puta deset koraka dalje ali s druge strane hodnika, pokuša da prestane da gleda kroz prozore.
Šetnja mu se odužila.
„Kada...? Da li...?“ Met stisnu zube. Tri pitanja. Veoma je teško nešto saznati bez postavljanja pitanja. „Nadam se da me vodiš onima što mogu odgovoriti na moja pitanja. Oganj mi kosti spalio, zaista se nadam. Svetlost zna, ne samo zarad mene, već i zarad tebe.“
„Ovde“, odvrati taj čudni čovek umotan u žutu tkaninu, i mršavom rukom pokaza ka okruglastom dovratku dvostruko većem od onih što ih je Met do tada viđao. Njegove neobične oči pomno su posmatrale Meta. Usta mu se razjapiše i on dugo i polako udahnu. Met se namršti, a stranac zadrhta u predelu ramena. „Ovde ćeš naći odgovore na svoja pitanja. Uđi. Uđi i pitaj.“
I Met duboko udahnu, pa se namršti i protrlja nos. Baš mu je smetao onaj oštar i težak miris. A onda, uz oklevanje, koraknu ka visokom dovratku, pa se osvrnu da pogleda svog vodiča. Ali njega više nije bilo.
Našao se u još jednoj okrugloj odaji, poda popločanog crvenim i belim pločicama u vidu spirala i zasvođene tavanice. U toj odaji nije bilo stubova, niti nameštaja, izuzev tri debela uvijena postolja posred poda. Met nije mogao ni da zamisli kako da se uspne uz njih, ali povrh svakog sedeo je prekrštenih nogu po jedan čovek, nalik njegovom vodiču, samo obmotan crvenom tkaninom. Kada se malo bolje zagleda, shvati da nisu svi pred njim muškarci; dva od tih izduženih lica s neobičnim očima imala su izrazito ženske crte. Osobe pred njim prodorno su ga gledale i duboko disale. Ti ljudi skoro da su dahtali. Met se zapita da ga se možda ne plaše.
„Dugo je vremena prošlo“, kaza žena s desne strane.
„Veoma dugo“, dodade ona s leve.
Čovek klimnu. „Ali ponovo dolaze. “
Sve troje su govorili dahtavo, kao i vodič pre njih – zapravo, gotovo istovetno kao on – što je važilo i za oštro izgovorene reči. Na to progovoriše uglas, tako da se činilo da reči dopiru iz jednih usta. „Uđi i pitaj, u saglasju sa sporazumom od starine.“
