Dolazak Senke полностью

„Čak i ja ponekad čitam“, suvo odvrati on. Ne bi mu zasmetalo da Egvena i Ninaeva ostanu bez malo kože, posle onoga što su mu uradile da bi im rekao gde je sakrio Amirlinino pismo – to što su ga vezale uz pomoć Moći bilo je već dovoljno gadno – ali ono posle! – ali bilo je zabavnije da živcira Moirainu. Blaga. Odnosi Svašta čovek pročita u knjigama.“ Srećom, nije od njega tražila da ponovi naslove; prestao je da obraća pažnju čim je Rand spomenuo knjige.

Umesto toga, ponovo se okrete Randu. „A tvoji odgovori?“

„Su moji“, odvrati Rand, pa se namršti. „Doduše, nije bilo lako. Doveli su jednu... ženu... da prevodi, ali govorila je jezikom kao iz neke stare knjige. Jedva da sam razumeo neke reči. Nisam ni pomišljao da bi oni mogli govoriti nekim drugim jezikom.“

„Stari jezik“, kaza mu Moiraina. „Za susrete s ljudima koriste Stari jezik – i to prilično teško narečje. A ti, Mete? Jesi li ti imao muka da razumeš svog tumača?“

Met ovlaži usta. „Stari jezik? Tim su jezikom govorili? Nisu mi dodelili prevodioca. Zapravo, nisam ni stigao da postavim pitanja. Zidovi su počeli da se tresu od one zvonjave, pa me izbaciše kao da sam od kravlje balege.“ Ona ga je i dalje prodorno gledala. Znala je da Stari jezik ponekad ume da navre iz njega. „Ja... skoro da sam tu i tamo razumeo poneku reč, ali ne svesno. Ti i Rand ste dobili odgovore. Šta oni dobijaju iz svega toga? Zmije sa nogama? Nećemo se vratiti gore i otkriti da je deset godina prošlo, zar ne, kao Bili iz priče?“

„Osećaje“, odvrati Moiraina i namršti se. „Osećaje, osećanja i iskustva. Preturaju po svemu tome; možeš da osetiš kako ti se koža ježi dok to čine. Možda se nekako hrane njima. Aes Sedai koje su proučavale ovaj ter’angreal dok je još bio u Majenu pisale su o veoma snažnoj želji da se posle toga okupaju. Ja svakako nameravam da to učinim.“

„Ali njihovi odgovori su istiniti?“ – upita Rand kad se ona okrenu da pode. „Sigurna si u to? Knjige tako nagoveštavaju, ali daju li oni zaista istinite odgovore na pitanja u vezi sa budućnošću?“

„Odgovori su im istiniti“, lagano odgovori Moiraina, „sve dok se tiču tvoje sopstvene budućnosti. Toliko je sigurno.“ Pomno ih je posmatrala obojicu, ocenjujući učinak svojih reči. „Što se tiče pitanja kako, postoje samo nagađanja. Da je svet... nekako... nabran. Ne mogu biti jasnija. Moguće je da im to dozvoljava da čitaju nit ljudskog života, pa i da pročitaju različite načine na koje ona može biti utkana u Šaru. A moguće je i da je to neki dar tog naroda. Međutim, njihovi odgovori su često mutni. Ako ti je potrebna pomoć da otkriješ šta tvoji zapravo znače, nudim svoje usluge.“ Pogled joj pređe od jednog do drugog, i Met skoro opsova. Nije mu poverovala u vezi s odgovorima. Sem ako to nije bila uobičajena sumnjičavost Aes Sedai u vezi s a svime.

Rand joj se lagano nasmeši. „A hočeš li mi reći šta si ti pitala, i kako su odgovorili?“

Ona mu na tren uzvrati ravan pogled, pun odmeravanja, a onda pođe ka vratima. Omanja svetlosna lopta, blistava kao svetiljka, odjednom zalebde ispred nje, da joj osvetli put.

Met je znao kako bi trebalo da je sada ostavi na miru. Jednostavno da je pusti i da se nada kako će zaboraviti da je on uopšte i bio tu dole. Ali bes je i dalje goreo u njemu. Sve one besmislice koje su izgovorili. Pa, možda su i bile istinite, kad već Moiraina tako kaže, ali želeo bi da može da ih dohvati i natera da objasne neke stvari.

„Zašto ne možeš tamo dvaput, Moiraina?“ – viknu za njom. „Zašto ne?“ Skoro da je upita i zašto su brinuli oko gvožđa i muzičkih instrumenata, ali ugrize se za jezik. O tome nije mogao da zna ako nije razumeo šta mu pričaju.

Ona zastade na vratima odaje, i nemoguće je bilo reći da li je gledala ka ter’angrealu ili ka Randu. „Da ja sve znam, Metrime, ne bih morala da postavljam pitanja.“ A onda se još malo zagleda u sobu - zaista je gledala Randa – pa se ćutke udalji.

Met i Rand se na tren zgledaše, okruženi tišinom.

„Jesi li ti saznao ono što si želeo?“ – naposletku upita Rand.

„A ti?“

Blistavi plamen blesnu iznad Randovog dlana. Nije to bila glatka sjajna lopta kojom se služe Aes Sedai, već vatra kao od buktinje. Kada Rand koraknu da ode, Met još nešto upita: „Zar ćeš zaista dopustiti da Beli plaštovi rade šta hoće kod nas kući? Znaš da su se zaputili ka Emondovom Polju. Ako već i nisu tamo. Žute oči, krvavi Ponovorođeni Zmaj. U suprotnom, bilo bi to previše.“

„Perin će učiniti... ono što mora da bi spasao Emondovo Polje“, napaćenim glasom odvrati Rand. „A ja moram učiniti ono što moram. U suprotnom, neće samo Emondovo Polje pasti, i to pred nečim gorim od Belih plaštova.“

Met je stajao i gledao kako svetlost što je taj plamen baca lagano nestaje u hodniku, sve dok se ne seti gde se nalazi. Ruidean! Svetlosti, šta da radim?