Dok je ležao na čaršavima natopljenim znojem i buljio u tavanicu, Perin shvati da noćna tama ustupa pred jutarnjim sivilom. Sunce će uskoro proviriti iznad obzorja. Jutro. Vreme za nova nadanja – za ustajanje i delanje. Nova nadanja. Skoro da se nasmejao na tu pomisao. Koliko li je dugo već budan? Sigurno ceo sat, ako ne i duže. Ovaj put. Zacnu se kada se počeša po kovrdžavoj bradi. Povređeno rame mu se ukočilo. Polako se pridiže u sedeči položaj, a lice mu se orosi znojem kada stade da pomera ruku. Međutim, on nepokolebljivo nastavi, suzbijajući stenjanje i povremenu psovku, sve dok nije mogao s lakoćom da pomera ruku, mada ne baš lagodno.
Ono malo sna što je uspeo da ugrabi bilo je isprekidano i puno košmara. Na javi je pred sobom stalno video Failino lice i njene tamne oči kako ga optužuju. Patio je zbog bola u njima, za koji je sam bio odgovoran. Dok je spavao, sanjao je da se penje na vešala, a Faila ga gleda, ili još gore -pokušava to da spreči i da se bori protiv Belih plaštova naoružanih kopljima i mačevima, a on vrišti dok mu stavljaju omču oko vrata, jer Beli plaštovi ubijaju Failu. Ponekad bi gledala kako ga vešaju smešeči se besno i zadovoljno. Nikakvo čudo što se s trzajem budio iz takvih snova. Jednom je sanjao vukove, kako naviru iz šume da spasu njega i Failu – samo da bi ih Beli plaštovi natakli na koplja i načičkali strelama. Beše to teška noč. Žurno se umivši i obukavši, Perin pobeže iz sobe, kao u nadi da će za sobom ostaviti snove što su ga proganjali.
Ostalo je veoma malo tragova što su podsećali na sinoćni napad. Ovde neka tapiserija rasečena mačem, onde kovčeg s urezom od sekire ili svetliji deo kamenom popločanog poda, odakle je sklonjen okrvavljeni čilim. Madžhera je pokrenula svu silu svoje vojske livrejisanih slugu, iako su mnogi od njih bili u zavojima, da čiste, ribaju, uklanjaju i donose nove stvari. I sama je šepala oslanjajući se na štap. Bese to stamena i široka žena, sive kose podignute tako da liči na okruglu kapu, i to zavojem oko cele glave. Čvrstim glasom izvikivala je naređenja. Jasno se videlo kako joj je namera da ukloni svaki trag drugog upada u Kamen. Kada ugleda perina, neznatno mu se nakloni. Čak ni visoki lordovi nisu od nje dobijali neko veće priznanje, čak ni kad je zdrava. Uprkos svem tom čišćenju i ribanju, pod mirisom voska i sredstava za čišćenje Perin je i dalje osećao slabašni miris krvi – oštri metalni miris ljudske krvi, pogani smrad troločke i kiselinu mirdraalske krvi, koja mu je palila nozdrve. Biće mu drago da ode odatle.
Vrata Loijalovih odaja bila su hvat široka i više no dva hvata visoka, s prevelikom kvakom u obliku isprepletenih loza, u ravni s Perinovom glavom. U Kamenu je postojao izvestan broj gostinskih soba za Ogijere, koje su retko kada bile korišćene. Kamen Tira je stariji čak i od doba velikih ogijerskih radova u kamenu, ali smatralo se veoma prestižnim da se, bar s vremena na vreme, koriste usluge ogijerskih zidara. Perin pokuca i ču jedno „Napred“. Glas što to izgovori zvučao je kao neka spora grmljavina. Perin dohvati kvaku i posluša.
Soba je bila po svemu u srazmeri s vratima, ali Loijal je, stojeći posred čilima sa šarom u vidu lišća, odeven u košulju i sa dugim kamišom među zubima, sve svodio na naizgled uobičajenu veličinu. Ogijer je bio viši od nekog Troloka, mada ne toliko širok. Na nogama je imao široke čizme što su mu sezale sve do butina. Njegov tamnozeleni kaput, zakopčan do struka, odakle se širio sve do čizama, kao neki kilt preko vrečastih pantalona, Perinu se više nije činio čudnim, ali jedan pogled beše dovoljan da se vidi kako to nije neki običan čovek u običnoj sobi. Ogijerov nos beše dovoljno širok da se nazove njuškom, a obrve, kao neki dugi brkovi, padale su pored očiju veličine šoljica za čaj. Ćubaste uši virile su kroz čupavu crnu kosu što mu je padala skoro do ramena. Kada se Loijal isceri, ne vadeći lulu, osmeh mu skoro prepolovi lice.
„Dobro jutro, Perine“, protutnja on i izvadi lulu. „Jesi li dobro spavao? Jamačno ti snovi nisu bili laki nakon sinoćne noći. Ja sam do pola noći bio budan, i zapisivao ono što se dogodilo.“ Perin tek tada vide da Loijal u drugoj ruci drži pero, i da su mu prsti debeli kao kobasice umrljani mastilom.
Knjiga je bilo posvuda: na ogromnim stolicama, divovskom krevetu i stolu čija ploča beše u ravni s Perinovim grudima. To ga nimalo nije iznenadilo, za razliku od cveća. Svakovrsnog cveća svih mogućih boja. Bilo je vaza sa cvećem, kotarica, rukoveti uvezanih trakama, pa čak i običnim uzicama; bilo je tu ogromnih venaca ispletenih od cveća, visokih kao neki baštenski zidovi. Perin nikada tako nešto nije video u zatvorenom prostoru. Vazduh beše preplavljen mirisom. Ali ono što mu zapravo privuče pogled bila je natečena čvoruga na Loijalovoj glavi, veličine pesnice, i činjenica da je s mukom hodao. Ako je Loijal toliko povređen da ne može da putuje... A onda se postide što tako misli – Ogijer mu je prijatelj – ali morao je.
