Dolazak Senke полностью

„Razlozi nisu bitni. Činjenica je da je tako. Može se desiti da tražeći mene povrede druge – moju porodicu. Znajući Bele plaštove, tako će i biti. Ako dovoljno brzo stignem tamo, moći ću da ih sprečim, ali to mora biti brzo. Samo Svetlost zna šta su već učinili. Potrebno mi je da me odvedeš u Dve Reke, Loijale, i to Putevima. Jednom si mi rekao da ovde postoji Kapija, a znam da je jedna bila u Maneterenu. Mora da je i dalje tamo u planinama iznad Emondovog Polja. Kapiju ništa ne može da uništi tako si rekao. Potreban si mi, Loijale.“

„Pa, naravno da ću pomoći“, odgovori Loijal. „Putevi.“ Onda bučno ispusti vazduh, a uši mu malčice uvenuše. „Ja želim da pišem o pustolovinama, a ne da učestvujem u njima. Ali pretpostavljam da mi ovaj jedan put neće škoditi. Svetlost dala da tako bude“, s nadom završi.

Faila nežno pročisti grlo. „Zar ne zaboravljaš na nešto? Obećao si mi da ćeš me odvesti u Puteve kad god zatražim, i to pre no što odvedeš ikog drugog.“

„Jeste da sam ti obećao da ćeš pogledati Kapiju“, kaza Loijal, „i kako je unutra. Moći ćeš to da učiniš kada Perin i ja pođemo. Mogla bi i ti sa nama, ali nije šala ići Putevima, Faila. Ni ja sam ne bih stupio u njih da to Perinu nije potrebno.“

„Faila neće ići sa nama“, odlučno kaza Perin. „Samo ti i ja, Loijale.“

Ne obraćajući pažnju na njega, Faila se nasmeši Loijalu, kao da je zadirkuje. „Obećao si mi malčice više od pogleda, Loijale. Dao si reč da ćeš me odvesti gde god hoću, kad god hoću, i to pre nego ikoga drugog. Zakleo si se tako.“

„Jesam“, pobuni se Loijal, „ali samo jer nisi htela da mi poveruješ. Rekla si da mi nećeš poverovati ukoliko se ne zakunem. Učiniću kao što sam obećao, ali jamačno ne želiš da se uguraš ispred Perina.“

„Zakleo si se“, spokojno odvrati Faila. „Svojom majkom, i majkom svoje majke, i majkom majke svoje majke.“

„Jesam, Faila, ali Perin...“

„Zakleo si se, Loijale. Zar hoćeš da prekršiš svoju zakletvu?“

Ogijer je izgledao potpuno jadno. Ramena mu se poguriše, uši klonuše; uglovi njegovih širokih usana tužno se poviše, a krajevi dugih obrva padoše na obraze.

„Prevarila te je, Loijale.“ Perin se zapita čuju li kako škrguće zubima. „Namerno te je prevarila.“

Faila pocrvene, ali imala je dovoljno drskosti da kaže: „Samo jer sam morala, Loijale. Samo jer neka muška budala misli kako može da uređuje moj život kako njemu odgovara. Ne bih to inače učinila. Moraš mi poverovati“

„Zar to što te je prevarila ništa ne menja?“ – zatraži Perin da čuje, a Loijal tužno odmahnu glavom.

„Ogijeri drže svoju reč“, kaza Faila. „A Loijal će me odvesti u Dve Reke. Ili bar do Kapije u Maneterenu. Došlo mi je da vidim Dve Reke.“ A onda se Loijal ispravi. „Ali to znači da ipak mogu pomoći Perinu, Faila, zašto si to potegla? Ovo čak ni Faelaru ne bi bilo smešno.“ U glasu mu se čuo tračak gneva. Nije bilo lako razbesneti Ogijera.

„Ako zamoli“, ona odlučno odvrati. „I to je bilo deo onoga što si obećao, Loijale. Niko sem nas dvoje, sem ukoliko me ne zamole. Mora da me zamoli.“

„Ne“, odvrati joj Perin još dok je Loijal otvarao usta. „Ne, neću moliti. Radije ću odjahati do Emondovog Polja. Hodaču! I shodno tome, mogla bi i da digneš ruke od ove budalaštine. Prevarila si Loijala. Pokušala si da se uguraš tamo... tamo gde si nepoželjna.“

Failin spokoj pretvori se u bes. „A dok ti stigneš do Dve Reke, Loijal i ja ćemo se pobrinuti za Bele plaštove. Sve će biti završeno. Zamoli, bandoglavi kovaču. Samo zamoli, i moći ćeš da pođeš s nama.“

Perin se sabra. Nije bilo izgleda da je privoli, ali neće je moliti. Bila je u pravu – biće mu potrebne nedelje da bi na konju stigao do Dve Reke, a kroz Puteve možda dva dana – ali neće je moliti. Ne nakon što je prevarila Loijala, a mene počela da ucenjuje! „Onda ću sam ići Putevima do Maneterena. Pratiću vas dvoje. Ako se budem držao dovoljno iza vas da ne budem deo vaše družine, neću prekršiti Loijalovu zakletvu. Ne možeš da me sprečiš da vas pratim.“

„To je opasno, Perine“, zabrinuto mu reče Loijal. „Putevi su mračni. Ako promašiš skretanje, ili slučajno pođeš pogrešnim mostom, mogao bi doveka ostati izgubljen. Ili dok te Mahin Sin ne sustigne. Zamoli je, Perine. Rekla je da možeš poći ako zamoliš. Zamoli je.“

Ogijerov duboki glas zadrhta kada spomenu Mahin Šin, a Perin se naježi. Mahin Šin. Crni vetar. Čak ni Aes Sedai ne znaju da li je to neki Senkin nakot, ili nešto što je izraslo iz iskvarenosti Puteva. Mahin Šin je razlog zašto je sada ići Putevima isto što i stavljati glavu u torbu. Tako Aes Sedai kažu. Crni vetar jede duše – to je Perin i sam video. Ali pošlo mu je za rukom da mu glas bude miran, a lice bezizražajno. Oganj me spalio ako joj dopustim da pomisli kako slabim. „Ne mogu, Loijale. Bolje reći, neću.“

Loijal se namršti. „Faila, biće veoma opasno za njega da nas tako sledi. Molim te, popusti i pusti ga da...“ Ali ona ga oštro prekide.