„Zar si povređen, Loijale? Moiraina može da te izleči. Siguran sam da će hteti.“
„Oh, nije ništa ozbiljno. Sem toga, bilo je tako mnogo onih kojima je zaista bila potrebna njena pomoć. Nisam hteo da je mučim. Nisam toliko povređen da bi mi smetalo u radu.“ Loijal pogleda ka stolu, na kome je jedna velika knjiga – velika za Perina, ali savršeno bi stala u neki od džepova na Ogijerovom kaputu – bila otvorena pored mastionice. „Nadam se da sam sve tačno zapisao. Nisam lepo video šta se sinoć dešavalo, sve dok se nije završilo.“
„Loijal je“, kaza Faila, pojavivši se s knjigom u rukama iza jednog cvetnog venca, „junak.“
Perin se trže. Cveće je u potpunosti prikrilo njen miris. Loijal pokuša da je ućutka, posramljeno trzajući ušima i mašući krupnim šakama ka njoj, ali ona nastavi. Glas joj beše hladan, ali oči su joj vrelo streljale Perinovo lice.
„Sakupio je što je više dece mogao – i neke od njihovih majki – u jednu veliku odaju, i za sve vreme borbe branio pristup Trolocima i Mirdraalima. Ovo cveće je od žena Kamena, u znak zahvalnosti za njegovu postojanu hrabrost i odanost.“ Prosto je prosiktala te reči.
Perin izdrža da se ne žacne, ali jedva. Postupio je ispravno, ali ne može očekivati da ona to shvati. Čak i kad bi znala zašto je tako postupio, ne bi ga razumela.
„Nije to bilo ništa.“ Loijal divlje tržnu ušima. „Deca nisu mogla sama da se brane. To je sve. Nisam ja junak. Ne.“
„Besmislica.“ Faila prstom označi gde je stala sa čitanjem i priđe Ogijeru. Nije mu bila ni do grudi. „Nema žene u Kamenu koja se ne bi udala za tebe, samo da si čovek. A neke bi i bez obzira na to. Dobro ti dadoše ime Loijal, jer je lojalnost u tvojoj prirodi. Žene to vole.”
Ogijerove uši se preneraženo ukočiše, a Perin se isceri. Očigledno je čitavog jutra slatkorečivo ubeđivala Ogijera da je povede sa sobom, ma šta Perin želeo, ali upravo je i ne znajući krupno pogrešila. „Imaš li neke vesti od majke, Loijale?“ – upita Perin.
„Ne.“ Loijalu pođe za rukom da istovremeno zvuči zabrinuto i kao da mu je kamen pao sa srca. „Ali juče sam u građu video Laefara. Iznenadio se koliko i ja; mi retko dolazimo u Tir. Došao je iz stedinga Šangtai da ugovori neke popravke ogijerskih radova u jednoj palati. Siguran sam da će prvo što izgovori po povratku u steding biti
„To je baš zabrinjavajuće“, reče Perin, a Loijal skrušeno klimnu. „Laefar kaže da su me Starešine prozvale pobeguljom, a moja majka obećala da će me oženiti i skrasiti. Čak je i odabrala neku devojku. Laefar ne zna koju. Bar mi je tako rekao. Misli da je to smešno. Mogla bi da bude ovde već za mesec dana.“
Perin se skoro ponovo isceri zbog zbunjenosti koja preplavi Failino lice. Mislila je da poznaje svet mnogo bolje od njega – mada je to, zapravo, istina – ali ne poznaje Loijala. Steding Šangtai je Loijalov dom, u Kičmi sveta, a pošto je tek prevalio devedesetu, nema dovoljno godina da sam ode iz njega. Ogijeri veoma dugo žive. Po njihovim merilima, Loijal je Perinovih godina, a možda i mlađi. Ali Loijal je ipak otišao, da vidi sveta, i najveći mu je strah bio da će ga majka pronaći i odvući natrag u steding da se oženi i da više nikad ne ode.
Dok je Faila pokušavala da shvati šta se dešava, Perin uskoči u tišinu. „Moram da se vratim u Dve Reke, Loijale. Majka te tamo neće naći.“
„Da. To jeste tačno “ Ogijer nelagodno sleže ramenima. „Ali moja knjiga. Randova priča. I tvoja i Metova. Jeste da već imam mnoštvo beležaka, ali...“ A onda obiđe sto i pogleda ka otvorenoj knjizi, čije stranice behu ispunjene njegovim urednim rukopisom. „Ja ću biti taj što će napisati istinitu priču o Ponovorođenom Zmaju, Perine. Jedina knjiga koju će napisati neko ko je putovao s njim i sopstvenim očima video šta se zbivalo.
Perin položi šaku na stranicu po kojoj je Loijal hteo da piše. „Nikakvu knjigu
„Potreban, Perine? Ne razumem.“
„Beli plaštovi su u Dvema Rekama. Mene love.“
„Tebe? Ali zašto?“ Loijal je delovao zbunjeno skoro kao i Faila toga. Faila je, međutim, sada delovala tako samozadovoljno da se Perin pomalo zabrinuo. Ali svejedno nastavi.
