Dolazak Senke полностью

„Ne, nije.“ Elejna je bila ponosna na to kako je spokojno i pribrano zvučala. Skoro kao da mu je kamen pao sa srca! A ja mu dala ona pisma, u kojima sam mu jasno iznela šta osećam, kao da sam prosula bisere pred svinje Ako ništa drugo, otvoriće ih tek kad odem. Trže se kada je Ninaeva dodirnu po ramenu.

„Zar si želela da te zamoli da ostaneš? Znaš šta bi tvoj odgovor bio. Zar nije tako?“

Elejna stisnu usne. -„Naravno da znam. Ali nije morao da izgleda srečno zbog toga.“ To joj izlete...

Ninaeva joj uputi pogled pun razumevanja. „Muškarci umeju da budu teški.“

„I dalje ne mogu da poverujem da je tako... tako...“ Egvena besno zagunđa. Elejna ne ču šta je Egvena htela da kaže, jer se u tom trenutku vrata tako snažno otvoriše da se odbiše o zid.

Elejna se trže i prigrli saidar, a onda se na tren postide kada vrata u povratku snažno udariše o Lanovu ispruženu ruku. Trenutak kasnije, odluči da ipak još malo zadrži dodir s Izvorom. Zaštitnikova široka ramena potpuno su zakrilila dovratak, a lice mu beše natmureno kao oluja. Da su mu plave oči odista bile munje na koje su sevanjem nalikovale, Ninaeva bi bila spaljena na mestu. I Egvena bese okružena sjajem saidara.

Lan je izgleda samo Ninaevu video. „Navela si me da poverujem kako se vraćaš u Tar Valon“, prasnu na nju.

„Ti si možda tako poverovao“, spokojno mu odvrati ona, „ali ja to nikad nisam rekla.“

„Nikad nisi rekla? Nikad nisi rekla! Govorila si da ćeš danas poći, i to si u svojim rečima uvek dovodila u vezu s onim Prijateljima Mraka što je trebalo da se pošalju u Tar Valon. Uvek! A šta si htela da pomislim?“

„Ali nikada nisam rekla..

„Svetlosti, ženo!“ – urliknu on. „Nemoj sa mnom da premečeš reči!“

Elejna se zabrinuto zgleda sa Egvenom. Taj čovek imao je gvozdenu vlast nad sobom, ali sada je bio pred pucanjem. Ninaeva je obično puštala svojim osećanjima da divljaju, ali sada se hladno suočila s njim, visoko dignute glave i spokojnog pogleda, šaka nepomičnih na suknji od zelene svile.

Lan se pribra uz očigledan napor. Ponovo je bio lica kamenoga i u potpunoj vlasti nad sobom – ali Elejna beše sigurna da je to samo prividno. „Ne bih ni znao kuda smeraš da te nisam čuo kako naručuješ kočiju. Da te vozi na brod koji plovi za Tančiko. Ne znam zašto vam je Amirlin dozvolila da napustite Kulu niti zašto vas je Moiraina uključila u ispitivanje Crnih sestara, ali vas tri ste Prihvaćene. Prihvaćene, a ne Aes Sedai. Kakvo je stanje u Tančiku, tamo nije mesto ni punim Aes Sedai bez Zaštitnika da paze na njih. Ne puštam te tamo!“

„I tako“, vedro kaza Ninaeva. „Preispituješ Moirainine odluke, kao i volju Amirlin Tron. Možda sam ja sve vreme imala pogrešnu predstavu o Zaštitnicima. Mislila sam da ste, između ostalog, zakleti da prihvatate i da se pokoravate. Lane, shvatam tvoju zabrinutost, i zahvalna sam ti na njoj – i više no zahvalna – ali svi imamo zadatke koje moramo izvršiti. Nas tri idemo. Moraš se pomiriti s tim.“

„Zašto? Tako ti Svetlosti, bar mi reci zašto! Tančiko!“

„Ako ti Moiraina nije rekla”, nežno mu kaza Ninaeva, „možda ima svoje razloge. Nas tri moramo izvršiti svoje zadatke, baš kao ti svoje. “ Lan zadrhta, zaista zadrhta! – i besno stisnu zube. Kada progovori, to beše s nekim čudnim oklevanjem. „Biče ti potreban neko da ti pomogne u Tančiku. Neko da pripazi da ti neki tarabonski secikesa ne zabije nož u leđa. Tančiko je bio takav grad i pre rata, a sada je još gori. Ja bih mogao... Mogao bih da te štitim, Ninaeva.“

Elejna ga preneraženo pogleda. Ne misli valjda... To je jednostavno nemoguće.

Ninaeva ničim nije pokazivala da je on rekao nešto neobično. „Tvoje mesto je uz Moirainu.“

„Moiraina.“ Zaštitnikovo tvrdo lice orosi se znojem, a on stade da se bori s rečima. „Mogu... moram... Ninaeva, ja... ja...“

„Ti ćeš ostati uz Moirainu“, odreza Ninaeva, „sve dok te ne oslobodi tvoje veze. Učinićeš kako kažem.“ A zatim iz torbice izvadi brižljivo presavijenu hartiju i gurnu mu je u šake. On se namršti, pa je pročita, a onda trepnu i ponovo pročita.

Elejna je znala šta tu piše.

Još jedna ista takva bila je u Egveninoj torbici, mada njih tri nisu znale koliko će joj vredeti tamo kuda se zaputila.

„Ali ovo ti dozvoljava da činiš šta god hoćeš“, pobuni se Lan. „Možeš da govoriš u Amirlinino ime. Zašto bi ona ovako nešto dala jednoj Prihvaćenoj?“

„Ne postavljaj pitanja na koja ne mogu da odgovorim“, kaza mu Ninaeva, a onda uz skoro neprimetan smešak dodade: „Smatraj sebe srečnim što ti nisam naredila da zaplešeš.“