Dolazak Senke полностью

Tada i Elejna suzbi osmeh. Egvena se zagrcnu da ne bi prasnula u smeh. Ninaeva je upravo to rekla kada im je Amirlin uručila ta pisma. Sa ovim bih mogla Zaštitnika da nateram da pleše. Nisu imale sumnje na kog je Zaštitnika mislila.

„Pa zar nisi? Lepo si me sklonila u stranu. Mojom vezom i zakletvama. Ovim pismom.“ Lanove oči opasno su blistale, što Ninaeva izgleda nije primerila dok je uzimala od njega pismo i vraćala ga u torbicu za pojasom.

„Ti si preterano pun sebe, al’Lane Mandragorane, činimo ono što moramo, kao što ćeš i ti.“

„Pun sebe, Ninaevo al’Mera ? Ja sam pun sebe?“ Lan tako brzo pođe ka Ninaevi da ga Elejna skoro obmota tokovima Vazduha, pre no što stiže da razmisli o tome. Jednog trena Ninaeva je samo stajala i zijala u visokog muškarca koji juri ka njoj, a već sledećeg cipele su joj visile na stopu iznad poda dok ju je on temeljno ljubio. Isprva ga je nogama udarala po cevanicama i tukla pesnicama ispuštajući besne zvuke, ali udarci joj se usporiše pa prestadoše, ona se uhvati za njegova ramena i prestade da se buni.

Egvena postiđeno skrete pogled, ali Elejna nastavi da gleda. Je li ona tako izgledala kada je Rand... Ne! Neću razmišljati o njemu. Pitala se ima li vremena da mu napiše još jedno pismo u kome povlači sve što je rekla u prvom, i stavlja mu do znanja kako se sa njom nije šaliti. Ali želi li to da uradi?

Posle izvesnog vremena Lan spusti Ninaevu. Ona se malo zaljulja dok je popravljala haljinu i besno nameštala kosu. „Nemaš nikakvog prava...“ poče zadihano, a onda stade da ovlaži usta. „Neću trpeti da me iko tako grabi, naočigled celog sveta. Neću!“

„Ne celog sveta“, odvrati on. „Ali, ako mogu da vide, onda mogu i da čuju. Stvorila si sebi mesto u mome srcu, a mislio sam da u njemu mesta više nema. Učinila si da cveće raste tamo gde sam ja gajio prašinu i kamenje. Na tom putovanju na koje tako uporno želiš da pođeš pamti ovo: ako pogineš, neću te dugo nadživeti.“ A onda pokloni Ninaevi jedan od svojih retkih osmeha. Lice mu ne postade meko, ali bar se činilo manje tvrdim. „I takođe zapamti da nije uvek tako lako meni zapovedati, čak ni pismima od Amirlin.“ A onda se skladno pokloni. Elejna na tren pomisli kako će kleknuti i poljubiti Ninaevin prsten Velike zmije. „Kako zapoveđaš“, promrmlja on, „tako se pokoravam.“ Teško je bilo reći da li se rugao ili ne.

Čim se vrata zatvoriše za njim, Ninaeva klonu na ivicu svog kreveta, kao da je noge napokon izdadoše. Namršti se i pogleda ka vratima.

„Ko često čačka i najkrotkijeg psa”, stade Elejna da navodi jednu izreku, „biče ujeden. Mada Lan i nije nešto krotak.“ Ninaeva je ošinu pogledom i frknu.

„On je nepodnošljiv“, reče Egvena. „Ponekad je tako. Ninaeva, zašto si to učinila? Bio je spreman da pođe s tobom. Znam da nema ničega što više želiš no da ga otrgneš od Moiraine. Ne pokušavaj da porekneš.“

Ninaeva nije pokušavala. Mesto toga, stade da namešta svoju haljinu i prekrivač na krevetu. »Ne tako“, naposletku kaza. „Hoću da bude moj. Potpuno. Neću da pamti prekršenu zakletvu Moiraini. Neću da to bude između nas. Njega radi, a i mene.“

„Ali hoće li biti išta drugačije ako ga nateraš da zatraži od Moiraine da ga oslobodi njegove veze?“ – upita Egvena. „Lan je takav čovek da bi to isto tako posmatrao. Iz toga sledi da ti jedino preostaje da nju nateraš da ga nekako svojevoljno pusti. Kako ćeš to uspeti?“

„Ne znam.“ A onda, Ninaeva odlučnije reče: „Ali što se mora nije teško. Uvek postoji neki način. Ali to je za neko drugo vreme. Sada imamo posla, a sedimo i žderemo se oko muškaraca. Jesi li sigurna da imaš sve što će ti zatrebati u Pustari, Egvena?“

„Avijenda sve priprema”, odgovori Egvena. „I dalje je nesrečna, ali kaže da ćemo za nešto više od mesec dana stići do Ruideana, ako budemo imale sreće. Do tada ćete vi biti u Tančiku.“

„Možda i pre“, kaza joj Elejna, „ako je istina ono što pričaju o brodovima Morskog naroda. Pazićeš se, Egvena, zar ne? U Pustari nije bezbedno, čak ni sa Avijendom kao vodičem.“

„Hoću. I ti se pazi. Obe se pazite. U Tančiku sada nije mnogo bezbednije no u Pustari.“

Najednom su se sve tri grlile i ponavljale jedna drugoj da se paze, a onda proveriše da li su zapamtile raspored sastanaka u Kamenu iz Tel’aran’rioda.

Elejna obrisa suze. „Dobro je što Lan ode.“ Drhtavo se nasmeja. „Mislio bi da se sve tri ponašamo budalasto.“

„Ne, ne bi“, odvrati Ninaeva i zadiže suknje da u unutrašnji džep smesti vrećicu sa zlatom. „Možda je muškarac, ali nije baš potpuni balvan.“

Elejna odluči kako mora biti dovoljno vremena da pronađe hartiju i pero pre no što stigne kočija. Naći će vremena. Ninaeva je bila u pravu. Muškarcima je potrebna čvrsta ruka. Rand će shvatiti da neće tako lako pobeći od nje. I neće mu biti lako da ponovo stekne njenu naklonost.