Dolazak Senke полностью

Tom se razmaha i zadenu joj zlatnožuti cvet sunčanika, samo malo uvenuo od vremena provedenog u njegovom rukavu, u sedu kosu iznad i zavoja. Ona smesta zgrabi cvet, naravno, i sumnjičavo ga pogleda, ali on i je upravo to i želeo. Dok je ona oklevala, Tom načini tri duga šepava koraka, a kada ona povika nešto za njim, on je nije slušao, niti usporio. Užasna žena, pomisli. Da smo nju pustili na Troloke, sve bi ih naterala da čiste i ribaju.

Tom zakloni usta šakom i zevnu tako da mu vilice zaškripaše. Prestar je za ovo. Umoran je i koleno ga ludački boli. Besane noći, ispunjene bitkama i spletkarenjem. Prestar. Trebalo bi da živi tihim životom na nekom imanju. Sa piladijom. Na imanjima uvek ima piladi. I ovaca. One su verovatno lake za gajenje. Čobani izgleda stalno lenčare i sviraju frulu. On će, naravno, svirati harfu, a ne frulu. Ili svoju flautu; vremenske neprilike nisu dobre po harfe. A u blizini imanja biće neka varoš, s gostionicom u kojoj će moći da zabavlja goste. Tom zabaci plašt kada prođe dvojicu slugu. Jedina svrha nošenja plašta na toj vrelini bila je da ljudima stavi do znanja kako je on zabavljač. Oni se uspraviše kada ga ugledaše, naravno, nadajući se da će možda zastati da ih malo zabavi. Veoma ohrabrujuće. Da, imanje ima svojih prednosti. Jedno tiho mesto, bez ljudi da mu smetaju. Sve dok je neka varoš u blizini.

Tom otvori vrata svoje sobe i stade u mestu. Moiraina se ispravi, kao da ima svako pravo da pretura po papirima razbacanim na njegovom stolu, i spokojno namesti suknje pošto sede na stoličicu. E, to je bila prelepa žena, sa svim vrlinama koje muškarac poželeti može, što uključuje i smejanje njegovim šalama. Budalo! Matora budalo! Ona je Aes Sedai, a ti si toliko umoran da te pamet izdaje.

„Dobro jutro želim, Moiraina Sedai“, kaza i okači plašt o klin. Pazio je da ne gleda ka priboru za pisanje, koji je i dalje bio ispod stola, gde ga je i ostavio. Ne bi bilo dobro da joj stavi do znanja kako je tu nešto važno. S tim u vezi, verovatno nije bilo svrhe da ga proverava pošto ona ode; mogla je usmeravanjem da otvori bravu i ponovo je zaključa, a on to nikako ne bi mogao da otkrije. Bio je toliko umoran da se uopšte nije sećao da li je u njemu ostavio išta bitno. Ili ma gde drugde. Koliko je mogao da vidi, sve je bilo na svom mestu. Sigurno nije bio toliko glup pa da ostavi nešto. Vrata u odajama gde boravi služinčad nisu imala ni brave ni reze. „Ponudio bih ti neko osvežavajuće piće, ali bojim se da na raspolaganju imam jedino vodu.“

„Nisam žedna“, reče ona prijatnim i melodičnim glasom. A onda se nagnu napred, a soba je bila dovoljno mala da mu ona položi ruku na desno koleno. Neka hladnoća prostruja kroz njega. „Volela bih da je dobar Lekar bio u blizini kada se ovo desilo. Bojim se da je sada prekasno.“

„Ni tuce Lekara ne bi zaleglo“, odgovori joj on. „To je Polutanovo delo.“

„Znam.“

Šta li još ona sina? – zapita se Tom. Okrenuvši se da primakne onu jedinu stolicu u sobi, proguta psovku. Osećao se kao da se dobro naspavao, a koleno ga više nije bolelo. I dalje je šepao, ali noga mu je bila gipkija no ikada posle povrede. Nije me ni pitala da li to želim. Plamen me spalio, šta li hoće? Tom odluči da ne savija nogu. Ako ona nije htela da ga pita, onda on neće prihvatiti njen dar.

„Juče je bilo zanimljivo“, kaza Moiraina kad on sede.

„Ja Troloke i Polutane ne bih nazvao zanimljivima“, suvo odvrati on.

„Nisam mislila na njih, već na ono što se pre toga odigralo. Visoki lord Karleon poginuo je u lovu. Dagodio se nesrećan slučaj. Izgleda da ga je njegov dobar prijatelj Tedosijan zamenio za vepra. Ili možda jelena.“

„Nisam čuo.“ Tom se potrudi da mu glas ostane miran. Čak i da je pronašla njegovu poruku, ne bi mogla da je poveže s njim. I sam Karleon bi pomislio da ju je sopstvenom rukom ispisao. Mislio je da ne bi mogla, ali onda se podseti da ima posla s jednom Aes Sedai. Kao da mu je podsećanje i bilo potrebno, sa tim glatkim lepim licem preko puta i spokojnim tamnim očima što su ga gledale, ispunjene svim njegovim tajnama. „Odaje služinčadi pune su glasina, ali ja ih retko kada slušam.“

„Ma, je li tako?“ – promrmlja ona blago. „Onda jamačno nisi čuo da se Tedosijan razboleo ni sat vremena pošto se vratio u Kamen, odmah pošto mu je žena pružila pehar vina da spere prašinu lova. Priča se da je zaplakao kada je čuo kako ona namerava da se lično stara o njemu, i da ga hrani sopstvenim rukama. Nema sumnje da su to bile suze radosnice zbog njene ljubavi. Čujem da se zaklela kako ga neće napuštati sve dok se ne digne iz postelje, ili ne umre.“

Znala je. Nije mogao reći kako i otkuda, ali znala je. Ali zašto mu to otkriva? „Tragedija“, kaza on, jednako ravnim glasom. „Pretpostavljam da će Randu biti potrebno što više odanih visokih lordova.“