Pazeći na ukočenu desnu nogu, Tom se pokloni i zabaci svoj zabavljački plašt, tako da raznobojne zakrpe na njemu zalepršaše. Oči su ga greble, ali ipak on natera sebe da vedro kaže: „Dobro jutro želim.“ Ispravivši se, on veličanstveno zagladi svoje duge brkove. Sluge odevene u crno i zlatno delovale su iznenađeno. Dva mišićava momka pustiše crveni kovčeg sa zlatnim zakivcima, čiji poklopac beše polomljen, a tri žene ispred njih prestadoše da čiste. Hodnik je, izuzev njih, bio potpuno prazan, tako da im je dobro došao svaki izgovor da prestanu s poslom, pogotovo u to doba. Izgledali su jednako umorno kao što se Tom osećao. Ramena im behu pogurena, a ispod očiju podočnjaci,
„Dobro jutro i tebi, zabavljaču“, odvrati najstarija žena. Možda je bila malčice punačka i neupadljivog lica, ali imala je lep osmeh, iako umoran. „Možemo li ti nekako pomoći?“
Tom iz prostranog rukava izvadi četiri šarene lopte i poče da žonglira. „Samo pokušavam da malo razvedrim ljude. Zabavljač mora da čini ono što može.“ Poslužio bi se on sa više od četiri lopte, ali bio je toliko umoran da je čak i sa tim brojem morao da pazi šta radi. Koliko je ono vremena prošlo otkad je skoro ispustio petu loptu? Dva sata? Tom priguši zevanje i pretvori ga u osmeh ohrabrenja. „Noč je bila užasna, i svima je potrebno malo vedrine.“
„Gospodar Zmaj nas je spasao“, kaza jedna od mlađih žena. Bila je lepa i vitka, ali tamne su joj oči blistale kao u neke grabljivice, što ga upozori da malo priguši svoj smešak. Naravno, mogla bi biti korisna ako je istovremeno pohlepna i poštena, što bi značilo da je voljna da ostane potkupljena kad joj jednom plati. Uvek je dobro naći još jedan par ruku da ostave neku poruku, ili jezik koji će mu ispričati šta je čuo i reći šta mu se kaže tamo gde mu se kaže.
„Da“, reče Tom. „Pitam se koji li je visoki lord juče bio zadužen za dokove?“ Skoro ispusti lopte, koliko se razbesne na samoga sebe. Kako je mogao to tako da izjavi, s neba pa u rebra?! Bio je preumoran; trebalo bi da je u krevetu. Trebalo je da još pre tri sata bude u krevetu.
„Za dokove su zaduženi Branitelji“, kaza mu najstarija žena. „Naravno, ti to ne znaš. Visoki lordovi se ne bi bavili tako nečim.“
Tom je to veoma dobro znao. „Ma, je li tako? Pa, ja nisam Tairenac, naravno.“ A onda promeni kretanje lopti iz jednostavnog kruga u dvostruku petlju. Delovalo je znatno teže no što je zapravo bilo, a devojka s očima grabljivice oduševljeno zatapša. Sad kad se upustio u to, mogao bi i da nastavi. Međutim, posle ovoga, poći će na spavanje. Sunce je već granulo. „Svejedno, prava je sramota što se niko nije zapitao zašto su one barke bile privezane za dokove. Sa spuštenim kapcima i svim onim Trolocima. Ne kažem ja da je neko znao da su Troloci tamo.“ Dvostruka petlja se na tren nakrivi, i on se brzo vrati krugu. Svetlosti, baš je iscrpljen. „Čovek bi samo pomislio da bi se neki visoki lord zapitao za to.“
Dva mladića se namrštiše i zamišljeno zgledaše, a Tom se nasmeši sebi u bradu. Još jedno posejano seme, veoma lako, mada nespretno. Još jedna pokrenuta glasina, ma šta oni znali o tome ko je zapravo zadužen za dokove. A glasine se šire – takva će planuti kroz grad – tako da je to još jedan mali klin sumnje zariven između običnog sveta i velmoža. Kome će se obični ljudi okrenuti, sem čoveku za koga znaju da ga plemiči mrze? Čoveku koji je spasao Kamen od Senkinog nakota. Randu al’Toru. Gospodaru Zmaju.
Došlo je vreme da ostavi ono što je zasejao. Ako se korenje tu primilo, ništa što bi sada rekao ne bi moglo da ga iščupa, a tokom noći rasejao je i drugo semenje. Ali ne bi valjalo da neko otkrije kako je on sejač. „Visoki lordovi su se sinoć hrabro borili. Ma, video sam...“ Ućuta kada žene žurno nastaviše s čišćenjem, a momci zgrabiše kovčeg i odjuriše.
„Mogu ja i za zabavljače da nađem posla“, začu se iza njega Madžherin glas. „Besposlene ruke su besposlene ruke.“
On se graciozno okrete, ako se uzme u obzir njegova noga, i duboko . pokloni. Nije mu bila ni do ramena, ali verovatno beše upola teža od njega. Lice joj je bilo kao nakovanj – a zavoj oko glave nimalo ga nije ulepšao – imala je ogroman podbradak i duboko upale oči što su ličile na krhotine crnog kremena. „Dobro jutro želim, milostiva gospo. Jedan mali znak ovog svežeg, novog dana.“
