Dolazak Senke полностью

„Ako pođeš s Elejnom i Ninaevom, kada se sledeči put vidimo saopštiću ti imena tih Crvenih sestara, kao i ime one koja im je izdala naredbu. One nisu delale na svoju ruku. A videću te ponovo. Preživećeš Tarabon.“

On isprekidano uzdahnu. „Šta će mi njihova imena?“ – upita je ravnim glasom. „To su imena Aes Sedai, umotanih u svu moć Bele kule.“

„Vešt i opasan igrač Igre kuća mogao bi im naći neku primenu“, tiho odgovori ona. „Nije trebalo da učine to što jesu. Nije trebalo da im bude oprošteno.“

„Hoćeš li me ostaviti samog, molim te?“

„Naučiću te da nisu sve Aes Sedai kao te Crvene, Tome. Moraš to da shvatiš.“

„Molim te?“

Stajao je oslonjen na sto sve dok ona ne ode. Nije hteo da ga vidi kako nespretno pada na kolena i kako mu suze liju niz izborano lice. Oh, Svetlosti, Ovine. Sve je to zakopao u sebe što je dublje mogao. Nisam stigao na vreme. Bio sam prezauzet. Prezauzet prokletom Igrom kuća. A onda razdraženo protrlja lice. Moiraina je bila majstor Igre. Vukla ga je na svoju stranu i mamila ga stvarima za koje je mislio da ih je savršeno sakrio. Ovin. Elejna. Morgazina kći. Morgaza mu je sada bila samo draga uspomena, možda malčice više od toga, ali teško je bilo dići ruke od deteta koje si nekada klackao na kolenu. Ta devojka da ode u Tančiko? Grad bi je živu pojeo, čak i da nema rata. Sada mora da je gori od čopora besnih vukova. A Moiraina će mi dati imena. Samo da ostavi Randa u šakama Aes Sedai. Baš kao što je ostavio Ovina. Uhvatila ga je kao zmiju rakijama. Bio je proklet ma koliko se migoljio. Oganj spalio tu ženu!

Sa kotaricom s pletivom u jednoj ruci, Min drugom pokupi suknje i posle doručka dostojanstveno izađe iz dvorane za ručavanje. Leđa joj behu potpuno prava. Mogla je da na glavi nosi pun pehar vina a da ni kap ne prolije. Delimično i stoga što u haljini nije mogla da pruži korak. Haljina beše od bledoplave svile, s uskim gornjim delom i rukavima i punom suknjom, čiji se izvezeni porub vukao po zemlji ako ga ne bi odigla. A delimično i stoga što je osećala Larasin prodorni pogled na sebi.

Min zirnu krajičkom oka i uveri se da je u pravu. Nadzornica kuhinja, koja je podsećala na bure na nogama, blistala je od odobravanja dok ju je posmatrala s dovratka dvorane. Ko bi pomislio da je ta žena u mladosti bila lepotica, ili da je mekog srca prema lepuškastim devojkama koje izigravaju zavodnice? Zvala ih je „živahnim“. Ko bi pretpostavio da će odlučiti da „Elmindredu“ zakloni svojim punačkim krilom? To nije bilo nimalo ugodno. Laras ju je zaštitnički posmatrala, a njen pogled je, izgleda, dopirao u svaki deo Kule. Min uzvrati osmeh i potapša se po kosi, sada kovrdžavoj. Vatra je spalila! Zar nema nešto da kuva, ili da se dere na neku služavku?

Laras joj mahnu, a Min joj uzvrati. Nije mogla sebi da dozvoli da uvredi nekoga ko je tako pomno posmatra. Ionako ne zna koliko je već grešaka počinila. Laras je znala sve o „živahnim“ ženama, i nameravala da nauči Min svemu što ne zna.

Jedina prava greška, mislila se Min dok je sedala na mermernu klupu ispod jedne visoke vrbe, bilo je pletivo i vez. Ne s Larasine tačke gledišta, već s njene. Min izvadi đerđef i žalosno pogleda ono što je juče izvezla: niz nakrivljenih žutih volujskih očiju i nešto što je trebalo da bude bledožuti ružin pupoljak, mada ga niko ne bi prepoznao ako ona ne kaže. Uzdahnuvši, poče da para bod. Leana je valjda bila u pravu; žena može satima da sedi s đerđefom i posmatra sve i svakoga, i to nikome neće biti čudno. Doduše, pomoglo bi kad bi bila bar malo umešna s tim.

Ako ništa drugo, bilo je savršeno jutro za boravak napolju. Zlatno sunce taman što se diglo iznad obzorja, a na nebu beše svega nekoliko pufnastih belih oblačaka, koji kao da su naglašavali savršenstvo tog prizora. Slabašni povetarac nosio je sa sobom miris ruža i talasao visoke grmove kalme, i njihove krupne crvene ili bele cvetove. Uskoro će pošljunčena staza blizu drveta biti puna ljudi što idu svojim poslovima – od Aes Sedai pa do konjušara. Savršeno jutro, i savršeno mesto s koga može da osmatra šta se dešava a da je niko ne primeti. Možda će danas imati i neko korisno čitanje.

„Elmindreda?“

Min se trže i pritisnu o usne prst u koji se ubola. Okrenuvši se na klupi, taman se pripremi da drekne na Gavina što joj se tako prišunjao, ali reči joj zastadoše u grlu. S njim je bio Galad. Viši od Gavina i dugonog, kretao se skladno kao plesač, sav ispunjen vitkom i mišićavom snagom. I šake mu behu duge, skladne ali snažne. A lice... On je bio, jednostavno rečeno, najlepši muškarac koga je ikada videla.

„Prekini da sišeš prst“, kaza joj Gavin i isceri se. „Znamo da si lepa devojčica; ne moraš to da nam dokazuješ.“