„Razlika je u tome što on
„Kako kažeš, majko“, kaza Čuvar, ali i dalje je zvučala kao da joj je nelagodno.
„Idi sada. Želim da se Dvorana okupi za sat vremena.“ Sijuan je zamišljeno posmatrala visoku ženu kako odlazi. „Moguće je da će biti više otpora no što bih želela“, kaza kada se vrata zatvoriše.
Min je oštro pogleda. „Ne misliš...“
„Oh, ništa ozbiljno, dete. Sve dok ne znaju koliko dugo sam umešana u to sa al’Torom.“ Ponovo pogleda hartijicu pa je baci na sto. „Volela bih da mi je Moiraina više rekla.”
„Pa zašto nije rekla nešto više? I zašto se ranije nije javila?“
„Od tebe neprestano nova pitanja. Ta ćeš morati da postaviš Moiraini. Ona je uvek volela da završava poslove na svoj način. Pitaj Moirainu, dete.“
Sahra Kovenri natmureno je plevila, mršteći se na sićušne stopoliste i kokošje noge što su virile u lejama kupusa i repe. Gazdarica Elvard nije bila stroga – ništa stroža od Sahrine majke, a svakako blaža od Serijam – ali Sahra nije otišla u Belu kulu da bi ponovo završila na nekom imanju i u praskozorje plevila povrće. Njena bela polaznička haljina bila je negde odložena; nosila je smeđu vunenu haljinu, kakvu bi njena majka sašila. Suknja joj beše privezana oko kolena, da se ne bi vukla po prašini. Sve je to tako nepošteno. Ništa nije uradila da bi to zaslužila.
Promigoljivši bosim prstima po zemlji, ona se zagleda u tvrdoglave kokošje noge i usmeri. Nameravala je da sagori korov u zemlji. Varnice blesnuše oko njega i ono uvenu. Sahra žurno motikom saseče biljku u zemlji i izbrisa je u svojoj glavi. Da na svetu ima makar malo pravde, lord Galad bi u lovu nabasao na to imanje.
Naslonivši se na motiku, ona se izgubi sanjareći o Lečenju Galadovih povreda zadobijenih u padu sa konja, što, naravno, nije bila njegova krivica; on je bio sjajan konjanik – pre no što je on podigne na sedlo ispred sebe i izjavi da će biti njen Zaštitnik – ona će, naravno, biti u Zelenom Ađahu – i...
„Sahra Kovenri?“
Sahra poskoči na taj oštri glas, ali nije to bila gazdarica Elvard. Pade u naklon što je bolje mogla. Smetala joj je suknja privezana oko kolena. „Dobar dan želim, Aes Sedai. Jesi li došla da me vratiš u Kulu?“
Aes Sedai se približi, ne mareći što joj se suknje vuku po prašini. Iako je bilo letnje vreme i vrućina, bila je ogrnuta plaštom, a kapuljača joj je bacala senku na lice. „Neposredno pre no što si napustila Kulu, odvela si do Amirlin Tron jednu ženu. Ženu koja je sebe zvala Elmindreda.“
„Da, Aes Sedai“, odgovori Sahra, s blagim pitanjem u glasu. Nije joj se dopalo kako je Aes Sedai to izjavila, kao da je ona zauvek napustila Kulu.
„Ispričaj mi sve što si čula ili videla, devojko, od trenutka kad si ugledala tu ženu. Sve.“
„Ali ja ništa nisam čula, Aes Sedai. Čuvar me je poslala čim...“ A onda je prože bol. Nožne prste zarila je u zemlju, a kičma joj se izvi. Taj grč trajao je samo jedan tren, ali činio se večnim. Boreći se da povrati dah, shvati da leži licem uz tlo, a da su joj prsti što su se i dalje tresli zariveni u meku zemlju. Nije pamtila da je pala. Videla je kako kotarica s vešom gazdarice Elvard prevrnuta leži blizu kuće sagrađene od kamena. Mokra lanena odeća bila je sručena na zemlju. Omamljena, Sahra pomisli da je to baš neobično; Morija Elvard nikad ne bi ostavila da joj rublje tako leži.
„Sve, devojko“, hladno kaza Aes Sedai. Sada je stajala iznad Sahre, ali ni prstom nije makla da joj pomogne. Ona ju je povredila; nije trebalo tako da bude. „Svaka osoba s kojom je ta Elmindreda razgovarala, svaku reč koju je rekla, svaki izraz koji je upotrebila.“
„Razgovarala je s lordom Gavinom, Aes Sedai“, zajeca Sahra. „To je sve što znam, Aes Sedai. Sve.“ A onda odista zajeca, jer beše sigurna da se ta žena neće zadovoljiti time. Bila je u pravu. Dugo nije prestajala da vrišti. A kada Aes Sedai ode, oko kuće se ništa nije čulo, izuzev piladi. Čak ni disanje.
Zakopčavši kaput, Perin stade i pogleda sekiru, koja je i dalje bila gde ju je ostavio pošto ju je istrgao iz vrata. Nije voleo što je ponovo uzima u ruke, ali svejedno skide opasač s klina i pripasa ga. Čekić je već privezao za natrpane bisage. Prebacivši bisage i ćebe preko ramena, iz ugla uze napunjeni tobolac i nezapeti dugi luk.
Izlazeće sunce sipalo je toplotu i svetlost kroz uske prozore. Razmešteni krevet bio je jedini trag da je tu iko boravio. Soba mu je već postala strana; mirisala je prazno, iako su čaršavi na krevetu odisali njegovim mirisom. Nigde nije ostao dovoljno dugo da mu to pomete spremnost za odlazak. Nigde nije pustio korenje. Nijedno mesto nije učinio svojim domom.
Okrete leđa već praznoj sobi, i izađe.
