Dolazak Senke полностью

Loijal im priđe. Duge obrve behu mu klonule. Džepovi njegovog kaputa bili su natrpani, kao što je već njegov običaj kad putuje, i to uglavnom knjigama. Bar je lakše hodao. „Faila postaje nestrpljiva. Perine. Mislim da će svakog trena hteti da krene. Molim te, požuri. Bez mene nećeš moći da pronađeš Kapiju. Naravno, ne bi trebalo ni da pokušavaš. Zbog vas, ljudi, toliko se uzvrpoljim da ne znam ni gde mi je glava. Molim te, požuri.“

„Neću ga ostaviti“, doviknu Faila. „Čak ni ako je i dalje toliko tvrdoglav i budalast da neće da zamoli za običnu uslugu. Ako je već tako, može da me sledi kao izgubljeno kučence. Obećavam da ću ga češkati i brinuti se o njemu.“ Aijelke se uhvatiše za trbuh od smeha.

Gaul odjednom skoči u vazduh, više od dva koraka iznad zemlje, i zamahnu kopljem. „Pratićemo vas kao greben-mačke“, viknu, „kao vukovi kad love.“ S lakoćom se dočeka na noge. Loijal ga je zapanjeno gledao.

Bain, s druge strane, lenjo prođe prstima kroz svoju kratku kosu boje plamena. „Imam jednu vučju kožu u utvrdi. Služi mi za spavanje“, reče ona Čijad, kao da joj je dosadno. „Vukovi se lako love.“

Perina nešto odjednom natera da zareži. Obe žene ga pogledaše. Na tren se činilo kao da će Bain reći još nešto, ali onda se namršti kad ugleda njegove žute oči i ućuta. Nije bila uplašena, samo se odjednom našla na oprezu.

„Ovo kučence još nije lepo vaspitano“, poveri se Faila Aijelkama.

Perin odbi da je pogleda. Mesto toga, priđe pregratku u kome beše njegov pastuv. Bio je to konj visok kao ma koji tairenski, ali stamenijih ramena i sapi. Odmahnuvsi konjusaru, on sam zauzda Koraka i izvede ga iz pregratka. Konjušari su, naravno, šetali konja, ali on je toliko bio u zatvorenom da je poigravao u hodu, zbog čega mu je Perin i dao to ime. Perin ga smiri, sa sigurnim samopouzdanjem čoveka koji je mnogo konja u svom životu potkovao. Nije mu bilo teško da ga osedla, namesti bisage, i iza visokog sedla priveže umotano ćebe. Gaul ga je bezizražajno gledao. On nije hteo da jaše, sem ako ne mora, a i tada ni korak dalje no što je neophodno. To je važilo za sve Aijele. Perin nije shvatao zašto. Možda jer su se ponosili svojom sposobnošću da pretrče duge udaljenosti. Aijeli su se ponašali kao da u tome ima i nešto više od toga, ali podozrevao je da niko od njih ne bi umeo da mu objasni.

Naravno, morao je i tovarnog konja da pripremi, ali to beše brzo gotovo, pošto je sve što je Gaul naručio bilo složeno na urednu gomilu. Hrana i mešine s vodom. Ovas i žito za konje. Ništa od svega toga neće biti dostupno u Putevima. Bilo je tu još nekih stvari, kao što su pajvan za sapinjanje konja, neke konjske lekarije, za svaki slučaj, još jedna kutija s kremenom i trudom, i tome slično.

Pletene kotarice većinom su popunjene kožnim bocama, istim kao one koje su Aijeli koristili za vodu. Samo što su ove bile veće i pune ulja za svetiljke. Čim je povrh svega toga privezao fenjere na dugim motkama, posao beše završen.

Perin zadenu nezapeti luk ispod kolana i uzjaha Koraka, sve vreme držeći uzdu tovarnog konja. A onda je morao da čeka i kipti u sebi.

Loijal već beše uzjahao svog ogromnog konja čupavih nogu, daleko višeg od bilo kog drugog u konjušnici. Ali naspram Ogijera podsećao je na ponija. Loijalove noge gotovo da su se vukle po zemlji. Nekada je Ogijer krajnje nevoljno jahao, isto kao Aijeli, ali sada se sasvim lepo snalazio na konju. Faila je bila ta koja je odugovlačila. Ispitivala je svog ata skoro kao đa nikada pre toga nije ni videla blistavocrnu kobilu, iako je Perin znao da ju je temeljno isprobala pre no što ju je kupila, ubrzo po dolasku u Kamen. Kobila, po imenu Lastavica, bila je veoma lep konj tairenskog soja, vitkih nogu i labuđeg vrata. Volela je da poigrava i činilo se da je ne samo brza, već i izdržljiva. Doduše, bila je suviše lagano potkovana za Perinov ukus. Te potkovice neće dugo trajati. Sve to bilo je samo još jedan pokušaj da mu se pokaže gde mu je mesto.

Kada Faila napokon uzjaha, odevena u svoje uzane podeljene suknje, potera konja bliže Perinu. Izvanredno je jahala. Kao da je srasla s Lastavicom. „Zašto me ne zamoliš, Perine?“ – tiho ga upita. „Pokušao si da me oteraš, i stoga sada moraš da me zamoliš. Zar je to toliko teško?“

Kamen zazvoni kao neko čudovišno zvono. Pod se zaljulja, a tavanica zadrhta kao da će se srušiti. Korak poskoči, njišteći i mlateći glavom. Perin se jedva održa u sedlu. Konjušari poskakaše s poda, gde su pali, i očajnički pojuriše da smire konje što su se propinjali i njištali, pokušavajući da pobegnu iz svojih pregradaka. Loijal se uhvati za vrat svog ogromnog ata, ali Faila je bila sigurna u sedlu, dok se njena kobila divlje bacakala.

Rand. Perin je znao da je to on. Drugi ta’veren ga je privlačio k sebi, kao da su bili dva vrtloga u potoku. Zakašljavši se zbog prašine što je padala s tavanice, on odmahnu glavom što je jače mogao, boreći se da ne sjaše s konja i ne potrči nazad u Kamen. ,Jašemo!“ – povika dok se tvrdinja i dalje tresla. „Smesta jašemo, Loijale! Smesta!“