Klonulih ušiju, Loijal teško uzdahnu i ponovo okrete konja na istok. Perin pusti da on i Faila odmaknu nekih desetak koraka, pa onda pođe za njima. Moraće da igra po njenim pravilima, ali neće igrati ništa gore od nje.
Imanja – skučene zgradice od grubog kamena, koje Perin ne bi koristio ni za obore – behu sve reda što su više odmicali na istok, a gustiši sve manji. Naposletku, nije bilo ni imanja ni gustiša, već samo zatalasana brežuljkasta stepa. Trava se pružala dokle god je pogled sezao. Tek bi ponegde oko zapelo o žbunić ili brdo.
Zelene padine behu načičkane konj ima. Krda su brojala od desetak pa sve do stotinu grla. Behu to konji nadaleko čuvenog tairenskog soja. Bila krda velika ili mala, svako od njih nalazilo se pod budnim očima jednog ili dvojice bosonogih dečaka, što su jahali bez sedla. Momčići su nosili bičeve s dugim držaljima kojima su se služili da konje drže na okupu, ili teraju kuda hoće, i to vešto pucketajući njima tako da ni u jednom trenutku nisu oprljili nekog od atova za koje behu zaduženi. Pazili su da konji budu podalje od stranaca, pa su ih čak i terali dalje od njih, ali posmatrali su prolazak te čudne družine – dvoje ljudi i jedan Ogijer na konjima, i troje okrutnih Aijela za koje priče kažu da su zauzeli Kamen – s hrabrom radoznalošću, koja je odlika mladih.
Taj prizor Perinu beše veoma prijatan. Voleo je konje. Jedan od razloga zašto je tražio da šegrtuje kod gazde Luhana bila je prilika da radi s konjima, mada u Emondovom Polju nije bilo toliko konja, niti tako lepih.
Ali Loijal nimalo nije uživao. Ogijer poče da gunđa sebi u bradu, sve glasnije što su dublje zalazili među travnata brda. Naposletku, prasnu svojim kao grmljavina dubokim glasom: „Nema ih! Nijednog više nema a zbog čega? Trave radi. Sve ovo nekada beše ogijerski gaj. Ovde nismo! stvarali velika dela, ne u poređenju s Maneterenom, niti gradom koji zovete Kaemlin, ali dovoljno smo radili da se gaj zasadi. Drveće od svake! sorte, iz svake zemlje i sa svakoga mesta. Velika drveta grabila su po stotinu hvati ka nebu. Sva behu voljena, da bi podsećala moj narod na steding koji oni za sobom ostaviše da bi gradili za ljude. Ljudi misle da rad u kamenu mi cenimo, ali to je beznačajna sitnica, koju naučismo u Dugom izgnanstvu posle Slamanja. Drveće mi volimo. Ljudi mišljahu da je Maneteren najveći domet moga naroda, ali mi znamo da je to zapravo gaj što tamo bejaše zasađen. Nema ga sada. Isto kao ni ovde. Nema ga, i više se neće vratiti.“
Loijal se kamenog lica zagleda u brda, potpuno gola, na kojima behu samo trava i konji. Uši mu behu pripijene uz glavu. Mirisao je na... srdžbu. Većina priča govorila je da su Ogijeri mirni, skoro jednako miroljubivi kao Putujući narod. Ali neke, veoma malo njih, govorile su da mogu biti neumoljivi neprijatelji. Perin je samo jednom video Loijala besnog. Možda je i sinoć pobesneo, dok je branio onu decu. Pogledavši Loijala u lice, priseti se jedne stare izreke. Glasila je otprilike: „Razbesneti Ogijera isto je što i srušiti planine na glavu.“ Svi su smatrali kako to znači pokušati nešto nemoguće. Perin pomisli kako je lako moguće da se tokom godina značenje promenilo. Možda je u početku glasila; „Ako razbesniš Ogijera, planine će ti pasti na glavu.“ Nešto veoma teško, ali smrtonosno ako se postigne. Nikad ne bi voleo da vidi Loijala – nežnog, trapavog Loijala, širokog nosa večito nabijenog u knjigu – besnog na njega.
Loijal preuze vodstvo kada dođoše do mesta na kome se nekada pružao ogijerski gaj. Njihov put neznatno skrete ka jugu. Nije bilo nikakvih obeležja, ali on beše siguran kuda treba ići, i sa svakim korakom sve sigurniji. Ogijeri su bili u stanju da nekako osete Kapiju, i da je nepogrešivo nađu, kao pčela košnicu. Kada Loijal naposletku sjaha, trava je bila tek nešto malo viša od njegovog kolena. Videlo se samo gusto žbunje, nešto više no obično. Lisnato rastinje beše visoko kao Ogijer. On ga sa žaljenjem počupa i složi u stranu. „Možda će momčići s konjima moći da ga iskoriste za loženje kada se osuši.“
I ugledaše Kapiju.
Dizala se uz padinu brda pred njima, naizgled običan sivi zid, a ne kapija. Doduše, zid neke palate, s gusto uklesanim lišćem i lozom, i to tako umešno da su se činili živi kao ono žbunje maločas. Stajala je tu najmanje tri hiljade godina, ali zub vremena nimalo joj nije naškodio. Činilo se da će se to lišće pred njima zatalasati sa sledečim lahorom.
Na trenutak, svi su je ćutke gledali, sve dok Loijal ne udahnu duboko j položi ruku na jedan list koji se razlikovao od svih ostalih na Kapiji. Trostruki list Avendesore, čuvenog Drveta života. Sve dok ga njegova ogromna ruka ne dotače, činilo se da je deo rezbarije, isto kao i ostali, ali Loijal ga s lakoćom skide.
Faila zapanjeno uzdahnu, a čak i Aijeli zažagoriše. Vazduh beše pun mirisa nelagode; nije se moglo reći čije. Možda svih njih.
