Kameno lišće sada kao da se odista zatalasa na nekom nevidljivom povetarcu, a onda poprimi primesu zelenila i života. Polako se pojavi procep po sredini i Kapija se raskrili, otkrivši ne brdo, već neko prigušeno mreškanje u kome su se slabašno ogledali.
„Priča se da su nekada“, promrmlja Loijal, „Kapije blistale kao ogledala, i da su oni što hodiše Putevima boravili pod suncem i nebom. Toga više nema. Kao ni ovog gaja.“
Perin s tovarnog konja žurno skide jedan napunjeni fenjer na dugačkoj palici, pa ga zapali. „Ovde je pretoplo“, kaza. „Prijaće malo hlada.“ Zatim potera Koraka ka Kapiji i ču kako Faila ponovo iznenađeno uzdahnu.
Pastuv ustuknu, suočen sa sopstvenim nejasnim odrazom, ali Perin ga potera dalje. Lagano, setio se. To valja obaviti lagano. Konj s oklevanjem dodirnu sopstvenu sliku, pa se stopi s njome, kao da ulazi u ogledalo. I Perin se približi svom odrazu, dodirnu ga... i ledena hladnoća mu skliznu preko kože, pa ga potpuno obavi. Vreme se otegnu.
Zatim hladnoća nestade kao mehur sapunice, i on se nađe posred beskrajne tame. Svetlost fenjera kao da beše zdrobljena oko njega. Korak i tovarni konj preplašeno zarzaše.
A onda kroz Kapiju mirno prođe Gaul i poče da priprema drugi fenjer. Iza njega kao da je bio prozor od dimljenog stakla. Videlo se šta ostali rade: Loijal se vraćao u sedlo, a Faila prikupljala uzde. Svi su puzali; jedva da su se kretali. Vreme drugačije prolazi u Putevima.
„Faila je ljuta na tebe“, kaza Gaul kada pripali svoj fenjer. Svetlost se nije naročito pojačala. Tama ju je upijala i gutala. „Izgleda da misli kako si prekršio nekakav sporazum. Bain i Čijad... Pazi da te ne uhvate nasamo. Smeraju da te nauče redu, Faile radi. Ako im to pođe za rukom, nećeš tako lako sedeti na toj životinji.“
„Ni na šta ja nisam pristao, Gaule. Činim ono na šta me je Faila prevarom naterala. Moraćemo da sledimo Loijala kao što ona želi, ali nameravam da preuzimam vodstvo kad god mogu.“ A onda pokaza na debelu belu crtu pod Korakovim kopitima. Isprekidana i boginjava, vodila je napred, nestajući u crnilu svega nekoliko stopa od njih. „Ovo vodi do prvog putokaza. Tamo ćemo morati da sačekamo Loijala, da ga on rastumači i odluči kojim ćemo mostom, ali Faila će dotle pratiti nas.“
„Most“, zamišljeno promrmlja Gaul. „Poznata mi je ta reč. Zar ovde ima vode?“
„Ne. Nije to baš takav most. Slični su, otprilike, ali... Možda će Loijal umeti da ti objasni.“
Aijel se počeša po glavi. „Znaš li ti šta radiš, Perine?“
„Ne“, priznade Perin, „ali nema razloga da Faila to sazna.“
Gaul se nasmeja. „Zabavno je biti tako mlad, zar ne, Perine?“ Namrštivši se, ne znajući da li se on to njemu smeje, Perin potera Koraka i povuče tovarnog konja za sobom. Svetlost fenjera uopšte se neće videti na dvadeset ili trideset koraka od njegovog oboda. Želeo je da se potpuno izgubi s vidika pre no što Faila prođe kroz Kapiju. Neka pomisli da je odlučio da krene bez nje. Ako provede nekoliko minuta brinući se, sve dok ga ne pronađe kod putokaza, ništa bolje nije ni zaslužila.
Zlatno sunce tek što se diglo iznad obzorja kad se na početku keja crna kočija zaustavila. U nju behu upregnuta dva para sivih konja, a jedan koščat tamnokos kočijaš u crnom i zlatnom prugastom kaputu skoči da otvori vrata. Na kočiji nije bilo nikakvog znaka – naravno. Tairenski plemiči pomagali su Aes Sedai samo pod pritiskom, ma koliko se smešili. Niko od njih nije želeo da bude doveden u vezu s Kulom.
Elejna izađe iz kočije, ne sačekavši Ninaevu, pa namesti lagani plašt za putovanje od plavog lana. Ulice Maula behu zakrčene taljigama i kolima, a sedišta u kočiji nisu valjala ni najmanje. Povetarac što je duvao preko reke Erinin činio se osvežavajućim posle vreline Kamena. Nameravala je da prikrije kako je nezgodna vožnja uticala na nju, ali kad je izašla iz kočije nije izdržala a da se ne uhvati za vrat.
Severno i južno od nje, još se dokova pružalo u reku, nalik na široke kamene prste. U vazduhu se osećao miris katrana i konoplje, ribe, začina i maslinovog ulja, kao i bezimenih stvari što su se raspadale u ustajaloj vodi između dokova, i nekog čudnog žutozelenog voća poslaganog u gomile ispred kamenog skladišta iza nje. Iako je bilo veoma rano, muškarci s kožnim jelecima preko golih grudi teglili su ogromne zavežljaje ili gurali ručna kolica natrpana buradima ili sanducima. Povremeno bi je neko natmureno pogledao, smesta skrenuvši tamne oči i nevoljno klimnuvši u znak pozdrava. Većina je nije ni pogledala. Rastužila se zbog toga.
