Tairenske velmože očigledno loše postupaju prema svojim ljudima. Zapravo, daleko je bolje reći da ih ugnjetavaju. Da je u Andoru, očekivala bi da naiđe na vesele osmehe i pozdrave pune poštovanja, slobodno upućene od ponosnih ljudi, svesnih sopstvene vrednosti, kao i njene. Skoro da je zbog toga zažalila što odlazi. Od malih nogu učena je da će jednoga dana predvoditi ponosan narod i vladati njime, i osećala je poriv da ovaj svet ovde nauči dostojanstvu. Ali to je bio Randov posao, a ne njen.
S mesta gde je stajala videlo se desetak brodova, a znala je da je iza njih još više plovila. Ali pogled joj privuče jedna lađa ukotvljena na samom kraju doka naspram koga je ona bila. Oštri pramac beše
Ninaeva izađe iz kočije i priveza za vratom zeleni putnički plašt, sve vreme gunđajući sebi u bradu, ali i koči jašu. „Ispreturana sam kao kvočka u oluji! Izubijana kao prašnjavi čilim! Kako ti je samo pošlo za rukom da pronađeš svaku rupu od Kamena dovde, valjani čoveče? Za to beše potrebno pravo umeće. Šteta što ono nije posvećeno boljem poznavanju konja.“ On pokuša da joj pomogne da siđe, ali ona natmurenog lica odbi njegovu pomoć.
Elejna uzdahnu i udvostruči broj srebrnih novčića što ih je vadila iz kese. „Hvala ti što si nas dovezao brzo i bezbedno.“ Nasmeši se kada mu ih pritisnu o dlan. „Rekle smo ti da brzo voziš, i ti si postupio kao što smo tražile od tebe. Nisi ti kriv što su ulice zakrčene. Valjano si odradio posao pod ovako jadnim okolnostima.“
Uopšte ne gledajući novac, čovek joj se duboko pokloni, pogleda je sa zahvalnošću i promrmlja: „Hvala, moja gospo.“ Elejna beše sigurna da je to zbog lepih reči koliko i zbog novca. Odavno je shvatila da se ljubaznost i pohvala cene koliko i srebro, ako ne i više. Mada je, naravno, i srebro samo po sebi veoma cenjeno.
„Svetlost vam dala bezbedan put, moja gospo“, dodade on. Gotovo neprimetan pogled upućen Ninaevi jasno reče da ta želja važi samo za Elejnu. Ninaeva će morati da nauči da uzima u obzir okolnosti oko sebe. Zaista će morati.
Kada im kočijaš dodade zavežljaje i izvadi njihove stvari iz kočije, pa je okrete i ode, Ninaeva nevoljno kaza: „Nije trebalo da prasnem na njega. Ni ptica se ne bi s lakoćom spustila niz one ulice. Svakako ne u kočiji. Ali pošto sam se ovoliko istruckala, osećam se kao da sam čitavu sedmicu provela u sedlu.“
„Nije on kriv zbog tvojih nagnječenih... leđa“, odgovori Elejna, nasmešivši se da je ne bi uvredila, i podiže svoje stvari.
Ninaeva se kiselo nasmeja. „Za to sam ga optužila, je li? Ne očekuješ, nadam se, da potrčim za njim kako bih se izvinila. Ona šaka srebra što si mu je dala trebalo bi da zaleči sve moguće rane, sem smrtnih. Zaista bi trebalo da budeš pažljivija s novcem, Elejna. Nemamo na raspolaganju sve bogatstvo Kraljevine Andor. Porodica bi mogla mesec dana sasvim lepo da živi od para što ih ti deliš ljudima već plaćenim za posao koji rade.“ Elejna je uvređeno pogleda – Ninaeva kao da je uvek mislila kako bi trebalo da žive gore od slugu, sem ako nema nekog posebnog razloga da ne bude tako, umesto suprotno, kao što je razumno – ali starija žena izgleda uopšte nije primetila izraz zbog koga bi Kraljevski gardisti uvek stali u stav mirno. Umesto toga, Ninaeva podiže svoje zavežljaje i vreće od grubog platna, pa pođe niz dok. „Bar ćemo ovim brodom bolje putovati. Nadam se. Hoćemo li da se ukrcamo?“
Dok su se gurale niz kej, provlačeći se između radnika, naslaganih buradi i taljiga s robom, Elejna reče: „Ninaeva, učili su me da Morski narod ume lako da se uvredi, dok te ne upoznaju. Da li bi mogla da budeš malo...“
„Šta?“
„Taktična, Ninaeva.“ Elejna preskoči jedan korak jer neko pljunu pred nju. Nije se moglo reći ko je to učinio. Kad se osvrnu, vide da su sve glave povijene i da svi marljivo rade. Ugnjetavali njih visoki lordovi ili ne, povela bi ona jedan veoma oštar razgovor s prestupnikom, samo kad bi mogla da ga pronađe. „Bar jednom pokušaj da budeš malo taktična.“
„Naravno.“ Ninaeva pođe uz drveni mostić što je vodio na brod Morskog naroda. „Sve dok se ne truckam.“
