Starija žena, prosede crne kose i tananih bora u uglovima krupnih smeđih očiju, svečano klimnu glavom. Svejedno, odmeri ih od glave do pete, a pogotovo prsten Velike zmije koji su nosile na desnoj ruci. „Ja sam Koina din Džubai Divlji vetar, gospa od jedara
Bilo je iznenađenje što su njih dve sestre. Elejna primeti njihovu međusobnu sličnost, ali Jorina je delovala znatno mlađe. A onda požele da može da pregovara s vetrotragačem. Obe žene bile su jednako uzdržane, ali nešto u vezi s vetrotragačem podseti je na Avijendu. To je, naravno, bilo potpuno besmisleno. Ove žene nisu bile ništa više od nje, a po puti i boji kose nisu mogle biti različitije od Aijelke. Sem toga, jedino oružje koje su imale bio je po jedan široki nož zadenut u tkanicu. Iako su drške noževa bile izrezbarene i zlatna žica umetnuta u njih, delovali su kao svakodnevno oruđe. Ali Elejna je i dalje osečala tu neku sličnost – ako ništa drugo, između Jorine i Avijende.
„Pričajmo onda, gospo od jedara, ako ti je drago“, kaza Ninaeva, sledeči Moirainina uputstva, „o plovidbi i lukama, i daru prevoza.“ Prema Moiraini, Morski narod ne naplaćuje prevoz. Bio je to dar, koji će pukom slučajnošću biti zamenjen za dar jednake vrednosti.
Koina onda skrenu pogled ka Kamenu i belom barjaku što se vijorio iznad njega. „Ako ti je drago, Aes Sedai, pričaćemo u mojoj kabini.“ A onda im pokaza ka otvorenom kapku iza onog čudnog točka. „Budite dobrodošle na moj brod, i neka vas milost Svetlosti obasjava sve dok ne napustite njegove palube.“
Još jedne uzane lestve – stepenice – odvedoše ih do jedne uredne sobe, šire i više no što je Elejna imala prilike da vidi na manjim plovilima. Prozori su se pružali duž krme, a na zidovima su bile pričvršćene svetiljke. Izgleda da je skoro sve bilo izrađeno kao sastavni deo sobe, izuzev nekoliko lakiranih kovčega različitih veličina. Krevet beše prostran i nizak, smešten odmah ispod prozora, a uzani sto okružen naslonjacama nalazio se tačno posred sobe.
Bilo je veoma malo nereda. Na stolu su bile zamotane karte, na policama nekoliko rezbarija od slonovače u vidu nekih neobičnih životinja, i pet-šest mačeva ogoljenih sečiva, najrazličitijih oblika, okačeno na zidove. Elejna je prvi put videla neke od njih. S grede iznad kreveta visio je neobičan četvrtasti bronzani gong, a tačno ispred prozora, kao na počasnom mestu, nalazio se jedan kalpak, postavljen na bezizražajnu glavu izrezbarenu od drveta, baš u tu svrhu. Kalpak je podsećao na glavu neke čudovišne bube, oslikan crveno i zeleno, s dve uzane bele perjanice. Jedna od njih beše polomljena.
Elejna ga smesta prepozna. „Seanšani“, izusti. Ninaeva je razdraženo pogleda. I to sasvim zasluženo. Složile su se da će biti pametnije, i zvučati istinitije ako Ninaeva – budući starija – preuzme vodstvo i pregovara.
Koina i Jorina se zgledaše, ali Elejna nije mogla da pogodi njihove misli. „Znate za njih?“ – upita gospa od jedara. „Naravno. I moglo bi se očekivati da Aes Sedai znaju takve stvari. Ovako daleko istočno čuli smo bar dvadeset priča o njima. Najistinitija je bila svega napola istinita.
Elejna je znala da bi tu trebalo da stane, ali jezik ju je svrbeo od radoznalosti. „Kako ste došle do tog kalpaka? Ako mogu da pitam.“
„Imali ste sreće“, oštro kaza Ninaeva. „Seanšani drže zatočenice koje su u stanju da usmeravaju, i prisiljavaju ih da usmeravanje koriste kao oružje. Da je jedna od njih bila na tom brodu, zažalile biste što ste ga videle.“
Elejna se namršti na nju, ali prekasno. Nije mogla da oceni da li su se žene Morskog naroda uvredile na Ninaevine reči. Zadržale su iste, neobavezujuće izraze lica, ali Elejna poče da shvata kako one ne pokazuju mnogo pred strancima.
„Pričajmo o prevozu“, kaza Koina. „Ako je Svetlosti drago, možda stajemo tamo kuda vi želite da putujete. Svetlost je dala da je sve moguće. Sedimo.“
