Dolazak Senke полностью

Stolice oko stola nisu mogle da se pomere. I one i sto behu zakovane za pod – palubu. Mesto toga, nasloni za ruke mogli su da se raskrile kao kapije, pa da se ponovo vrate kada čovek sedne. Izgleda da je to govorilo đa je Elejna bila u pravu što se nadala strahobnom ljuljanju. Naravno, ona ga je sasvim dobro podnosila, ali Ninaevi se utroba prevrtala i tokom rečne plovidbe. Na moru će biti znatno gore nego na reci, a što Ninaevi bude lošije, to će joj i narav biti gora. Prema Elejninom iskustvu, nije bilo ničeg goreg od Ninaeve kojoj je loše, a istovremeno je i loše naravi.

Ona i Ninaeva sedoše za jednu stranu stola, a gospa od jedara i vetro-tragač na krajeve. To joj se isprva učini čudnim, ali onda shvati da će njih dve gledati onu koja priča, dok će ih druga neprimećeno posmatrati. Da li se uvek tako ophode prema putnicima, ili je ovo samo zato što smo mi Aes Sedai? Odnosno, jer tako misle. Morala je biti na oprezu. Moguće je da ovi ljudi nisu tako jednostavni kako se njih dve nadaju. Nadala se da je i Ninaeva to primerila.

Elejna nije videla da je neka naredba data, ali utom se pojavi jedna vitka devojka s po jednim prstenom u oba uva, i unese poslužavnik na kome beše beli čajnik s bronzanom drškom i velike šolje, ali bez drškica. Ne od porcelana Morskog naroda, kao što bi se moglo očekivati. Bila je to debela grnčarija, verovatno manje lomna za vreme oluja, sumorno se mislila Elejna. Ali pažnju joj zapravo privuče ta devojka. Skoro se prenerazi kad je ugleda. Bila je naga sve do pojasa, baš kao muškarci na palubi. Elejna pomisli kako joj je pošlo za rukom da sakrije zaprepašćenje, ali Ninaeva glasno frknu.

Gospa od jedara sačeka da devojka naspe crni čaj, pa reče: „Jesmo li zaplovili, Dorela, dok ja nisam gledala? Zar se kopno izgubilo s vidika?“

Vitka devojka sva pocrvene. „Vidi se kopno, gospo od jedara“, jadno prošapta.

Koina klimnu. „Sve dok se kopno ne izgubi s vidika, i tako bude čitav jedan dan, radićeš na čišćenju potpalublja, gde odeća samo smeta. Možeš da ideš.“

„Da, gospo od jedara“, odgovori devojka, još jadnije. Dok se okretala, poče utučeno da odvija tkanicu i izađe.

„Podelite sa nama ovaj čaj, ako vam je drago“, kaza gospa od jedara, „da bismo pričale u miru.“ Srknu iz svoje šolje, pa nastavi dok su Elejna i Ninaeva probale. „Molim vas da oprostite ako je došlo do uvrede, Aes Sedai. Dorela je do sada putovala samo između ostrva. Mladi često zaborave običaje onih što su vezani za kopno. Ako ste suviše uvređene, kazniću je još ozbiljnije.“

„Nema potrebe“, žurno odvrati Elejna, iskoristivši tu priliku da spusti šolju. Čaj je bio još jači no što je izgledao, veoma vreo, nimalo zaslađen i krajnje gorak. „Zaista, nismo uvređene. Razni narodi imaju razne običaje.“ Svetlost dala da im nisu svi takvi! Svetlosti, šta ako uopšte ne nose odeću kad su na pučini? Svetlosti! „Samo bi se budala vređala zbog običaja koji se razlikuju od njenih.“

Ninaeva je ravno pogleda – baš kao da je prava Aes Sedai – i duboko otpi iz svoje šolje. Ona jedino reče: „Molim vas, nemojte se dalje opterećivati time.“ Nije se moglo zaključiti da li su reči upućene Elejni ili ženama Morskog naroda.

„Onda ćemo pričati o prevozu, ako vam je drago“, kaza Koina. „Do koje luke želite da putujete?“

„Tančiko“, odgovori Ninaeva, malo oštrije no što je trebalo. „Znam da možda ne plovite tamo, ali potrebno nam je da brzo putujemo, koliko god je vas brod u stanju, i to bez zastajanja, ako je moguće. Nudim vam ovaj mali dar, jer vas ometamo u vašim namerama.“ Ona izvadi neku hartiju iz torbice za pojasom, razvi je i gurnu ka gospi od jedara.

Moiraina im je to dala, i još jednu istu takvu. Bila su to pisma koja su donosiocu davala pravo da povuče do tri hiljade zlatnih kruna od zelenaša i trgovaca u raznim gradovima, mada je bilo malo verovatno da iko od tih ljudi i žena zna da kod sebe drži novac koji pripada Beloj kuli. Elejna je izbečila oči na tu sumu – a Ninaeva se otvoreno prenerazila – ali Moiraina im je rekla kako će im to možda biti potrebno da bi ubedile gospu od jedara da skrene s puta i ne baca sidro u lukama u koje je naumila.

Koina jednim prstom primače pismo i pročita ga. „Velika suma za dar prevoza“, promrmlja, „Čak i ako se uzme u obzir da od mene tražite da promenim plan plovidbe. Sada sam još više iznenađena no ranije. Znate da veoma retko prevozimo Aes Sedai. Veoma retko. Od svih koji traže prevoz, samo se Aes Sedai mogu odbiti, i skoro uvek bivaju odbijene. Tako je od prvog dana prve plovidbe. Aes Sedai to znaju, i stoga skoro nikada ne traže prevoz.“ Pogled joj beše uprt u njenu šolju, a ne u njih, ali Elejna skrenu pogled i primeti kako vetrotragač posmatra njihove šake na stolu. Ne, več njihovo prstenje.