Elejna se zgleda s Ninaevom i vide da je i ona zbunjena. Zašto je vetro-tragač ta koja odlučuje? Zašto ne gospa od jedara? Ona je kapetan, ma kako joj titula glasila. Bar će ih prevesti.
Vrata se otvoriše i u sobu uđe jedan sedokos čovek širokih ramena, odeven u široke pantalone od zelene svile i dolamu. Držao je nekoliko listova hartije. U ušima je imao po četiri zlatna prstena, a oko vrata su mu visila tri debela zlatna lanca, uključujući i jedan s mirisnom kutijom. Niz obraz mu se pružao dug namreškani ožiljak, a za pas su mu bila zadevena dva zakrivljena noža, zbog čega je delovao pomalo opasno. Nameštao je na uši neki neobičan žičani okvir koji je nosio jasna sočiva. Morski narod, negde na svojim ostrvima, pravi najbolja sočiva i tome slične stvari, ali Elejna nikada nije videla tako nešto. On pogleda kroz ta sočiva na hartiju u rukama i poče da priča, ne dižući pogled.
„Koina, ova budala je voljna da mi da pet stotina krzna snežne lisice iz Kandora za ona tri burenceta dvorečanskog duvana što sam ih nabavio u Ebou Daru. Pet stotina. Može da ih donese do podneva.“ A onda diže pogled i trže se. „Oprosti mi, ženo moja. Nisam znao da imaš goste. Svetlost bila sa svima vama.“
„Do podneva, mužu moj“, odgovori Koina, „ploviću nizvodno. Do sumraka biću na pučini.“
On se ukoči. „Jesam li ja i dalje tovarmajstor, ženo, ili mi je položaj oduzet dok nisam gledao?“
„I dalje si tovarmajstor, mužu, ali sada se mora stati s trgovinom i početi sa pripremama za dizanje sidra. Plovimo za Tančiko.“
„Tančiko!“ Hartije se zgužvaše u njegovoj stisnutoj pesnici, i on tek s vidljivim trudom povrati vlast nad sobom. „Ženo – ne! Gospo od jedara, rekla si mi da je Majen naša sledeča luka, a da onda plovimo na istok – ka Šari. Trgovao sam sa time na umu. Šara, gospo od jedara, a ne Tarabon. Ono što sada imam u potpalublju malo će novca doneti u Tančiku. Možda ništa! Mogu li da pitam zašto će moja trgovina biti upropašćena, a
Koina na tren stade da okleva, ali odgovori i dalje ozbiljnim glasom: „Ja sam gospa od jedara, mužu moj.
„Kako kažeš, gospo od jedara“, promuklo izusti on, „tako i jeste.“ Dodirnu se po srcu – Elejni se učini da se Koina trznu – i izađe leđa pravih poput jarbola.
„Moraću ovo da mu nadoknadim“, tiho promrmlja Koina, zagledavši se ka vratima. „Naravno, to je veoma prijatno. Obično. Pozdravio me je kao mali od palube, sestro.“
„Žao nam je što smo izazvale nevolje, gospo od jedara“, oprezno kaza Elejna. „I žalimo što smo bile svedoci ovome. Ako smo ikoga posramile, molimo te da prihvatiš naša izvinjenja.“
„Posramile?” Koina je zvučala iznenađeno. „Aes Sedai, ja sam gospa od jedara. Sumnjam da se Toram posramio. Čak i da je tako, zbog toga mu se ne bih izvinila. Trgovina je njegova, ali ja sam gospa od jedara. Moraću to da mu nadoknadim – a neće biti lako, budući da razlog za ovu odluku moram držati u tajnosti – jer je u pravu, a ja nisam mogla dovoljno brzo da se setim nekog dobrog obrazloženja, pa sam mu izdala sirovu naredbu. Onaj ožiljak na licu zaradio je čisteči
„Ne razumem“, reče Ninaeva. „Zatražile bismo da čutiš o Crnom ađahu...“ – a onda jednim oštrim pogledom saopšti Elejni da će nasamo popričati o tome; i Elejna je imala na umu da malo popriča s njom, i to o značenju reči
„Moram da vas držim u tajnosti, Aes Sedai. Ono što ste, i razlog vašeg putovanja. Mnogi među mojom posadom smatraju da Aes Sedai donose nesreću. Ako saznaju da ne samo što Aes Sedai plove sa nama, već i plovimo ka luci gde druge Aes Sedai možda služe Oca oluja... Svetlost nas je obasjala svojom milošću što niko nije čuo kako sam vas na palubi oslovila. Da li će vas uvrediti ako vas zamolim da što je više moguće boravite u potpalublju, i da ne nosite svoje prstenje na palubi?“
Umesto odgovora, Ninaeva skide svoj prsten Velike zmije i spusti ga u torbicu za pojasom. Elejna učini isto, mada malo nevoljnije. Volela je da joj se prsten vidi. Pošto nije u potpunosti verovala Ninaevinom umeću diplomatije, progovori pre nje: „Gospo od jedara, ponudile smo dar prevoza, ako vam je drag. Ako tako nije, mogu li pitati šta će biti?“
