Koina se vrati do stola i ponovo pogleda pismo, a onda ga gurnu Ninaevi. „Ovo činim zbog Koramura. Ako je Svetlosti drago, bezbedno ću vas iskrcati na ma koju obalu koju kažete. To će biti učinjeno.” A onda prstima desne ruke dodirnu usne. „Dogovoreno je, pod Svetlošću.“
Jorina se zagrcnu. „Sestro moja, da li se ikada tovarmajstor pobunio protiv svoje gospe od jedara?“
Koina je bezizražajno pogleda. „Izvadiću dar prevoza iz sopstvenog kovčega. A ako Toram ikada čuje za to, sestro moja, strpaću te s Dorelom u potpalublje. Možda kao balast.“
Videlo se da su se dve žene iz Morskog naroda odrekle ozbiljnosti kad se vetro tragač glasno nasmej a. „A onda će tvoja sledeča luka biti Čačin, sestro moja, ili Kaemlin, jer bez mene nećeš pronaći vodu.“
Gospa od jedara se sa žaljenjem obrati Elejni i Ninaevi. „Pošto služite Koramuru, trebalo bi da vam odam počast kao da ste gospa od jedara i vetrotragač nekog drugog broda. Trebalo bi da se zajedno kupamo, pijemo vino zaslađeno medom i pričamo jedna drugoj priče od kojih bismo se smejale i plakale. Ali moram da se pripremim za plovidbu i...“
A onda se okončalo. Ljuljanje je usporavalo i smanjivalo se. Koina skoči na noge i potrča ka lestvama, a Jorina za njom. Gospa od jedara već je na sav glas uzvikivala naredbe da se proveri je li trup oštećen.
Elejna se potrudi da pomeri u stranu doručje svoje stolice i pojuri za njima, skoro se sudarivši s Ninaevom kod lestvica. Brod se i dalje ljuljao, mada ne onoliko silovito. Budući da nije bila sigurna da li tonu, Elejna gurnu Ninaevu pred sebe, i potera je da se brže popne.
Kada se uspeše na palubu, videše da posada užurbano proverava konopce, jedra i trup. Svi su vikali nešto o zemljotresima. Isto se čulo i od lučkih radnika, ali Elejna je znala da ovo nije bio zemljotres – iako su dokovi bili puni prevrnutih stvari, a bilo je i brodova što su se još ljuljali.
Zagleda se ka Kamenu. Ogromna tvrdinja beše nepomična, izuzev jata preplašenih ptica što su letela nad njom, i onog bledog barjaka što se skoro lenjo vijorio nošen povetarcem. Nikakvog znaka nije bilo da se ta kamena planina ikada mrdnula. Ono mora da je bio Rand. Bila je sigurna.
Okrete se i vide da je Ninaeva gleda. Njih dve se pogledaše u oči. „Biće baš lepo ako je oštetio brod“, naposletku kaza Elejna. „Kako ćemo da stignemo u Tančiko ako on krši brodovlje?”
Ninaeva je uhvati za ruku, kao da želi da je ohrabri. „Sigurno ga je pogodilo ono tvoje drugo pismo. Muškarci se uvek naprasito ponašaju kada ih osećanja ponesu; to je zbog toga što ih stalno suzbijaju. On je možda Ponovorođeni Zmaj, ali mora naučiti da... Šta
„Oni“ su bili dva muškarca posred užurbanog Morskog naroda na palubi. Jedan beše Tom Merilin, ogrnut svojim zabavljačkim plaštom. Na leđima mu je bila kožna kutija s harfom i flautom, a na palubi pred njim jedan zavežljaj i izanđala drvena kutija s bravicom. Drugi čovek beše jedan vitak zgodan Tairenac srednjih godina, mišićav tamnokos čovek, s kupastim slamenim šeširom ravnog oboda na glavi i odeven u jedan od onih kaputa koje u Tiru nosi običan svet. Sve do struka bio mu je usko pripijen, a onda se širio kao neka kratka suknja. Za pojasom koji je nosio preko kaputa visio je mačolomac, a oslanjao se na jedan bledi štap od nekog kvrgavog drveta što se sastojalo od samih članaka. Štap beše tačno njegove visine, i debeo taman kao njegov palac. O ramenu mu je visio četvrtast zavežljaj. Elejna ga prepozna – zvao se Džuilin Sandar.
Bilo je očigledno da se njih dvojica ne poznaju, iako stoje rame uz rame – držali su se ukočeno. Ali ponašali su se isto. Pažnja im beše podeljena između posmatranja gospe od jedara i Elejne i Ninaeve. Bilo je očigledno da se osećaju nesigurno i da nesigurnost prikrivaju glumeći samopouzdanje. Tom se cerio i gladio svoje duge bele brkove, klimajući svaki put kad bi ih pogledao. Sandar se sve vreme svečano klanjao, s tobožnjom samouverenošću.
