Elejna se samo razdraženo namršti. Rand ga je poslao? Mora da nije pročitao ono drugo pismo pre no što je to uradio.
„A ti, gazda Meriline?“ – upita Ninaeva. „Je li i tebe čobanin poslao da nam praviš društvo? Ili onaj drugi čovek? Možda bi trebalo da nas zabavljaš žongliranjem i gutanjem vatre.“
Tom je za to vreme pažljivo posmatrao Sandara, ali smesta se okrenu ka Ninaevi i skladno pokloni. Jedino što je kvarilo utisak beše preterano kitnjasto zabacivanje plašta pokrivenog zakrpama. „Ne čobanin, gazdarice al’Mera. Jedna gospa, koju oboje poznajemo, zamolila me je –
„Zašto?“ – sumnjičavo upita Ninaeva.
„I ja vladam korisnim veštinama“, reče joj Tom, krajičkom oka pogledavši hvatača lopova. „To jest, izuzev žongliranja. Sem toga, bio sam u Tančiku nekoliko puta. Dobro poznajem taj grad. Mogu vam reći gde da nađete dobru gostionicu, koje su četvrti opasne i po danu, a ne samo pošto padne mrak, i ko mora da se podmiti da Gradska straža ne bi gurala nos u vaša posla. Oni tamo vole budno da motre na strance. Mogu pomoči oko čitavog niza stvari.”
Elejnu ponovo zagolica nešto znano kod njega. Pre no što shvati šta radi, posegnu i čupnu mu jedan dugi beli brk. On se trže, a ona obe ruke prinese usnama i sva pocrvene. „Oprostite mi. Ja... izgleda da se sećam kako sam to nekada radila. Mislim...
„Ja... setio bih se“, odvrati on, i to veoma ukočeno.
Nadala se da se nije uvredio. Bilo je teško zaključiti po njegovom izrazu. Muškarci znaju da se uvrede kada bi trebalo da im je smešno, a da se smeju kada bi trebalo da su uvređeni. Ako će već putovati zajedno... Tek tada shvati kako je odlučila da će oni putovati s njima. „Ninaeva?“ – kaza.
Druga žena je, naravno, razumela njeno neizgovoreno pitanje. Pažljivo pogleda dvojicu ljudi pa klimnu. „Mogu da pođu. Samo da se saglase da će činiti ono što im se kaže. Neću trpeti da neko vunoglavo muško radi na svoju ruku i dovede nas u opasnost.“
„Kako zapovedate, gazdarice al’Mera“, smesta odvrati Sandar i pokloni se, ali Tom reče: „Zabavljač je slobodna duša, Ninaeva, ali obećavam da vas neću ugroziti. Daleko od toga.“
„Kako vam se kaže“, naglasi Ninaeva. „Dajte reč da će tako biti, ili ćete gledati s obale kako ovaj brod isplovljava.“
„Ata’an Mijere nikome ne odriču pravo na prevoz, Ninaeva.“
„Misliš da je tako? Da li je samo lovcu na lopove“ – Sandar se žacnu – „rečeno da mu je potrebna naša dozvola? Kako vam se kaže
Tom zabaci sedu glavu kao neki razigrani pastuv i duboko uzdahnu, ali ipak klimnu. „Dajem reč,
„Dobro, onda“, zvonko kaza Ninaeva. „Dogovoreno je. Vas dvojica sada idite do gospe od jedara, i recite joj da vam nađe neki sobičak, i to podalje od nas dve. Hajdete sada. Brzo.“
Sandar se ponovo pokloni i ode. Tom vidno zadrhta od besa, pre no što ukočenih leđa pođe za njim.
„Da nisi pomalo prestroga s njima?“ – upita Elejna čim su oni odmakli. Sa svom onom gužvom na palubi, nije bilo nikakvih izgleda da ih čuju. „Napokon, moraćemo da putujemo zajedno.
„Najbolje da počnemo kako ćemo i nastaviti, Elejna. Tom Merilin dobro zna da nas dve nismo pune Aes Sedai.“ Pre no što to reče, ona spusti glas i osvrnu se. Niko od posade nije ni gledao u njihovom pravcu, izuzev gospe od jedara, koja je kod krme slušala visokog zabavljača i hvatača lopova. „Muškarci brbljaju – uvek je tako – pa će i Sandar to uskoro znati. Ne bi oni pravili nevolje dvema Aes Sedai, ali dvema Prihvaćenim... Čim im se ukaže prilika, obojica bi činila šta misle da treba, ma šta mi govorile. Nemam nameru da im pružim tu priliku.“
„Možda si u pravu. Misliš li da znaju zašto idemo u Tančiko?“
Ninaeva frknu. „Ne, inače ne bi bili tako raspoloženi. Najradije im ne bih ni rekla, sve dok ne budemo morale.“ A onda značajno pogleda Elejnu. Nije bilo potrebe da kaže kako ni gospi od jedara ne bi rekla, da se nešto pitala. „A evo i tebi jedne izreke:
„Govoriš kao da im ne veruješ, Ninaeva.“ Htela je da kaže kako se ona ponaša kao Moiraina, ali Ninaevi se to poređenje ni najmanje ne bi svidelo.
