Dolazak Senke полностью

„Možemo li da im verujemo? Džuilin Sandar nas je već jednom izdao, pa, da, znam da to niko ne bi mogao da izbegne, ali svejedno je tako. A Lijandrin i ostale znaju kako on izgleda. Moraćemo drugačije da ga obučemo. Možda bismo mogle da ga nateramo da pusti kosu da mu malo poraste. A možda i da pusti brkove, kao one što su napali zabavljačevo lice. To bi možda pomoglo.“

„A Tom Merilin?“ – upita Elejna. „Mislim da njemu možemo verovati. Ne znam zašto, ali takvog sam mišljenja.“

„Priznao je da ga je Moiraina poslala“, umorno odgovori Ninaeva. „Ali šta nije priznao? Šta mu je rekla što nam nije preneo? Je li zaista tu da nam pomogne, ili ima neki drugi zadatak? Moiraina tako često igra neku svoju igru da joj verujem jedva ovolicko više no Lijandrin.“ Palac i kažiprst skoro da su joj se dodirivali. „Ona će nas iskoristiti – i tebe i mene – i to potpuno i do kraja, samo ako to pomaže Randu. Bolje reći, ako to pomaže njenim namerama za njega. Da može, vezala bi ga za sebe kao psa.“

„Moiraina zna šta se mora učiniti, Ninaeva.“ Prvi put je to nevoljno izjavila. Ono što Moiraina zna moglo bi da ubrza Randov put ka Tarmon Gai’donu, a to je možda put ka njegovoj smrti. Rand naspram sveta. Glupo je – i krajnje detinjasto – što su te terazije kod nje u ravnoteži. Ali nije se usuđivala ni đa zamisli koji bi tas pretegao, jer u to nije bila sigurna. „Ona zna bolje od njega“, kaza, nateravši sebe da zvuči odlučno. „Bolje i od nas.“

„Možda“, uzdahnu Ninaeva. „Ali to ne mora da mi se sviđa.“

Konopci kojima je brod bio privezan za dok su poskidani, i na pramcu se odjednom razviše trouglasta jedra, Morski igrač stade da se udaljava od obale. Zatim se razvi još jedara, veliki beli kvadrati i trouglovi, pa brod u velikom luku prođe pored ukotvljenih lađa koje su čekale svoj red đa pristanu uz dokove i pođe na jug, nizvodno. Morski narod se o svom brodu starao kao majstor-konjušar o prelepom pastuvu. Onaj čudni točak nekako je upravljao krmom, kako ga je jedan gologrudi član posade okretao. Elejna s olakšanjem vide da je u pitanju muškarac. Gospa od jedara i vetrotragač stajale su pored točka. Koina bi povremeno izdala neku naredbu, ponekad pošto bi tiho porazgovarala sa sestrom. Toram je neko vreme gledao šta se dešava, lica potpuno okamenjenog, a onda ljutito sišao u potpalublje.

Kod pramca je bio jedan Tairenac – punačak i poguren čovek, odeven u kaput neke tupožute boje, s naduvanim sivim rukavima. Neprestano je kršio ruke. Dovukli su ga na brod tren pre no što su podigli drveni mostič. Trebalo je da on vodi Morskog igrača nizvodno. Prema tairenskom zakonu, nijedan brod ne sme da prođe kroz Zmajeve prste bez tairenskog vodiča. Uzrok njegove pogurenosti svakako je bilo to što ništa nije radio, jer Morski narod uopšte nije obraćao pažnju na njega.

Promrmljavši nešto o tome da hoće da vidi kakva im je kabina, Ninaeva siđe niz stepenište – u potpalublje – ali Elejna je uživala u povetarcu što je šibao preko palube i u osećaju polaska. Putovati i posetiti mesta koja nikada ranije nije videla za nju je, samo po sebi, bilo pravo uživanje. Nikada nije očekivala da će imati takvu priliku. Kći naslednica Andora mogla bi da ode u nekoliko državnih poseta, a bilo bi ih još kada se uspne na presto, ali te posete bile bi okovane svečanošću i onim što je prikladno. Potpuno bi se razlikovale od ovoga sada. Bosonogi Morski narod i brod okrenut ka pučini.

Rečna obala brzo je jurila pokraj njih kako se sunce pelo nebom. Povremeno bi se pojavilo nekoliko kamenih kućica i ambara, sumornih i usamljenih, pa ubrzo nestalo. Ali nigde nije bilo sela. Tir nije dozvoljavao da se ni najmanje selo podigne između grada i reke, jer bi čak i najsićušnije jednog dana moglo da se nadmeće s prestonicom. Visoki lordovi su po čitavoj zemlji ograničavali veličinu sela i varoši služeći se porezom na građenje, koji je bivao tim veći što je više zgrada bilo. Elejna je bila sasvim sigurna da nikada ne bi dozvolili Godanu da se razvija na obali Remarskog zaliva da nije bilo navodne potrebe za snažnim prisustvom u blizini Majena. Na neki način, bilo je pravo olakšanje što ostavlja za sobom tako glup narod. Samo đa nije morala da ostavi i jednog glupog čoveka.

Što je Morski igrač plovio dalje na jug, to je više bilo ribarskih brodića. Većina njih beše veoma mala, a svi su bili okruženi pravim oblacima galebova i ribarskih ptica. Kada je brod uplovio u lavirint vodotokova zvani Zmajevi prsti, videlo se da su tek tu ribarske brodice pogotovo brojne. Često su se sem velikih površina trske i oštrotrave videle jedino duge motke što drže mreže, i ptice iznad njih. Trščana polja bila su načičkana niskim ostrvcima, na kojima je raslo neko čudno, izvitopereno drveće. Mreža njihovog paučinastog korenja štrčala je visoko iznad zemlje. Mnogo brodića radilo je posred te trske, mada ne s mrežama. Elejna ih je jednom videla blizu otvorene vode. Muškarci i žene su zabacivali udice u vodeno rastinje i izvlačili neku prugastu ribu, dužine ljudske ruke.