Dolazak Senke полностью

Tairenski vodič nervozno se ushoda po pramcu kad brod zađe u deltu, i dok je sunce jarko sijalo on odbi činiju gustog, dobro začinjenog ribljeg paprikaša i parče hleba. Elejna je svoj paprikaš proždrala kao vuk, j pomazala zemljanu činiju poslednjim parčencetom hleba, iako se osećala nelagodno baš kao i on. Sve je bilo ispresecano širokim i uzanim vodenim prolazima. Neki od njih naglo su se završavali trščanim zidom. Nikako se nije moglo zaključiti da li će se i ostali tako iznenadno okončati, odmah iza sledeče krivine. Međutim, Koina nije usporila plovidbu Morskog igrača, niti oklevala prilikom izbora kuda će ići. Očigledno je znala kojim kanalima da krene, ili je to vetrotragač znala, ali vodič je sve vreme gunđao sebi u bradu, kao da očekuje da će se svakog časa nasukati.

Bilo je kasno popodne kada se na vidiku pojavi beskrajna pučina Olujnog mora. Morski narod uradi nešto s jedrima, i brod lagano stade. Elejna tek tada primeti jedan veliki čamac kako kao mnogonogi vodeni pauk klizi po vodi iz pravca jednog ostrvceta, na kome se nekoliko izgubljenih kamenih zgrada guralo u podnožju visoke uzane kule, na čijem su se vrhu videli ljudi kako stoje ispod drskog barjaka – tri bela polumeseca na crvenom i zlatnom polju. Vodič bez ijedne reči uze kesu koju mu Koina pruži i smandrlja se niz jedne lestvice, da bi se ukrcao u čamac. Čim se on iskrca s broda, jedra se ponovo zanjihaše i Morski igrač zaseče prve talase otvorenog mora, pri tom se malo izdignuvši. Morski narod stade da se vere uz konopce i razvija nova jedra, a brod pojuri na jug i zapad, sve dalje od kopna.

Kada poslednji tračak nestade iza obzorja, žene poskidaše bluze. Sve do jedne – čak i gospa od jedara i vetrotragač. Elejna nije znala kuda da gleda. Sve su se šetale tako polugole, ni najmanje ne mareći za sve one muškarce oko njih. Izgleda da je Džuilinu Sandaru bilo jednako nezgodno kao njoj, pošto je naizmenice razrogačeno blenuo u žene i u svoja stopala, sve dok bezglavo ne otrča u potpalublje. Elejna nije imala namere da dopusti takav poraz. Umesto toga, odlučila se da posmatra pučinu.

Različiti običaji, podseti sebe. Sve dok ne očekuju da i ja tako činim. I od pomisli na to dođe joj da se histerično nasmeje. Nekako joj beše lakše da razmišlja o Crnom ađahu. Različiti običaji. Svetlosti!

Nebo se oboji purpurom, a sunce na obzorju poprimi zagasitozlatnu boju. Na desetine delfina pratilo je brod, sve vreme se poigravajući pored njega, a nešto dalje iz vode su se dizala čitava jata svetlucavih srebrnoplavih riba, što su na raširenim perajima lebdele i po pedeset koraka, ako ne i više, pre no što ih sivozelena voda ponovo proguta. Elejna je sva u čudu gledala desetak takvih poleta, pre no što ribe potpuno nestadoše.

Ali pravo čudo bili su vitki delfini, koji su kao počasna straža pratili Morskog igrača. Njih je prepoznala zahvaljujući opisima iz knjiga. Slušala je priče kako oni znaju đa odnesu davljenika do obale. Nije baš verovala u to, ali bila je to lepa priča. Pratila ih je duž korita sve do pramca, gde su se igrali u peni što se stvarala dok je brod sekao vodu. Prevrtali su se na bokove da je pogledaju, ne zaostajući ni palac za pramcem.

Skoro da se našla na najužoj tački pramca pre no što shvati da je Tom Merilin već tu, i da se pomalo tužno smeši delfinima. Plašt mu se vijorio na vetru, a ostale stvari je negde bio ostavio. Izgledao joj je veoma poznato; zaista jeste. „Zar nisi srećan, gazda Meriline?“

On je pogleda postrance. „Molim te, zovi me Tom, moja gospo.“

„Tome, onda. Ali ne moja gospo. Ovde sam samo gazdarica Trakand.“

„Kako kažete, gazdarice Trakand“, odgovori on s tračkom osmeha na usnama.

„Kako možete da gledate te delfine i budete nesrečni, Tome?“

„Oni su slobodni“, promrmlja on takvim glasom da se Elejna zapita obraća li se uopšte njoj. „Ni o čemu ne moraju da odlučuju, niti da plaćaju cehove. Ni o čemu ne brinu, izuzev o ribi koju love. I ajkulama, pretpostavljam. I ribama-lavovima. Verovatno i o stotinu drugih stvari za koje ja ne znam. Možda to i nije tako lagodan život.“

„Zar im zavidite?“ On joj ne odgovori, ali to ionako beše pogrešno pitanje. Morala je da ga natera da se ponovo nasmeši. Ne, već da se nasmeje. Iz nekog razloga, bila je potpuno sigurna da će se setiti gde ga je to videla, samo ako se ponovo nasmeje. I stoga se odluči da skrene razgovor na nešto što bi trebalo da mu je bliže srcu. „Nameravaš li da napišeš ep o Randu, Tome?“ Epovi su za bardove, a ne zabavljače, ali malo laskanja neće škoditi. „Ep o Ponovorođenom Zmaju. Loijal namerava da napiše knjigu, znaš.“