Dolazak Senke полностью

Met slegnu ramenima i lažno se isceri. Videlo se da se dvoumi. „Ko bi propustio priliku da vidi krvavi Ruidean?“ Egvena ga pogleda, podigavši obrve. „Oh, izvini zbog psovke, Aes Sedai. Slušao sam te ja kako gore psuješ, i to bez razIoga.“ Egvena ga uvređeno pogleda, ali svejedno pocrvene.

„Budi zadovoljan što Met jeste ovde“, reče Moiraina Randu. Glas joj beše leden i pun nezadovoljstva. „Učinio si ozbiljnu grešku kada si pustio Perina da ode, i to sakrio od mene. Svet počiva na tvojim ramenima, ali njih dvojica moraće da te podržavaju, ili ćeš pasti – a svet s tobom“ Met se trznu, i Randu se učini kako je malo nedostajalo da na licu mesta okrene konja i pobegne glavom bez obzira.

„Svestan sam svoje dužnosti“, odgovori joj. I znam kakva mi je sudbina, pomisli, ali to zadrža za sebe. Ni od koga nije tražio saosećanje. „Jedan od nas morao je da se vrati, Moiraina, a Perin je to želeo. Ti si voljna da sve odsečeš da bi spasla svet. Ja.., ja radim ono što moram.“ Zaštitnik klimnu, mada ništa ne reče. Lan ne bi u javnosti protivurečio Moiraini.

„A sledeća tajna?“ – ostade uporna ona. Neće odustati sve dok to ne iščeprka, a on više nije imao razloga da joj taji. Ne taj deo.

„Putni kamenovi“, jednostavno odvrati. „Ako imamo sreće.“

„Oh, Svetlosti!“ – zastenja Met. „Krvava plamena Svetlosti! Nemoj da mi se mrštiš, Egvena! Sreće? Zar ti jednom nije bilo dosta, Rande? Skoro da si nas pobio, zar se ne sećaš? Ne, gore no da si nas pobio. Radije bih se vratio do nekog od onih imanja i zatražio da doživotno hranim svinje splačinom.“

„Ti možeš da kreneš svojim putem ako hoćeš, Mete“, odgovori mu Rand. Moirainino spokojno lice beše maska koja je krila užasan bes, ali on u potpunosti zanemari ledeni pogled koji je pokušavao da ga ućutka. Činilo se da čak ni Lan ne odobrava te njegove reči, iako se izraz njegovog kamenog lica nije mnogo promenio. Zaštitnik je verovao u dužnost iznad svega. Rand je nameravao da ispuni svoju dužnost, ali njegovi prijatelji... Nije voleo da nagoni ljude da postupaju kako neće, i nema namere da to učini svojim prijateljima. Bar to može da izbegne. „Nemaš nikakvog razloga da ideš u Pustaru.“

„Oh, imam. U najmanju ruku... Oh, vatra me spalila! Jednom se gine, zar ne? Zašto onda ne ovako?“ Met se pomalo divlje nasmeja. „Krvavi putni kamenovi! Svetlosti!“

Rand se namršti. Trebalo bi da on bude taj što će poludeti, ali izgleda da je Met na ivici.

Egvena zabrinuto pogleda Meta, ali se nagnu ka Randu. „Rande, Verin Sedai mi je nešto malo ispričala o Putnim kameno vima. Rekla mi je za... vaše putovanje. Zar zaista nameravaš to da uradiš?“

„Moram, Egvena.“ Morao je brzo da se kreće, a brže no preko Putnih kamenova nije moglo. Bili su to ostaci jednog Doba starijeg i od Doba legendi. Čak ni Aes Sedai iz Doba legendi nisu bili u stanju da ih razumeju. Ali nije bilo bržeg načina. Ako sve bude radilo kako se on nada.

Moiraina ih je strpljivo slušala. Pogotovo Metove reči, mada Rand nije shvatao zašto. A sada reče: „Verin je i meni pričala o vašem putovanju uz pomoć Putnih kamenova. Tada je to bilo svega nekoliko ljudi i konja, a ne stotine. Iako nisi skoro sve pobio, kao što to Met kaže, to je ipak iskustvo koje niko ne bi voleo da ponovi. Ni ishod nije bio kakav si očekivao, a morala je da se utroši veoma velika količina Moći. Verin kaže da je malo nedostajalo pa da pogineš. Čak i ako za sobom ostaviš većinu Aijela, smeš U to da pokušaš?“

„Moram“, odvrati on, i opipa torbicu za pojasom, tražeći onaj malecki tvrdi predmet iza pisama – ali Moiraina nastavi kao da on ništa nije rekao.

„Jesi li siguran da u Pustari uopšte postoji neki Putni kamen? Verin doduše o njima zna daleko više od mene, ali ja nikada nisam čula za to. Ako i postoji, hoće li nas približiti Ruideanu?“

„Pre nekih šest stotina godina“, kaza joj on, “jedan torbar je pokušao da ugrabi pogled na Ruidean.“ Neki drugi put bilo bi mu pravo zadovoljstvo da, za promenu, on njoj drži predavanje. Ali ne danas. Premnogo toga ne zna. „Očigledno mu nije pošlo za rukom da išta vidi. Tvrdio je da je video zlatni grad u oblacima, iznad planina.“

„U Pustari nema gradova“, reče Lan, “ni na oblacima ni na zemlji. Ja sam se borio protiv Aijela. Oni nemaju gradove.“

Egvena klimnu. „Avijenda mi je rekla da je prvi grad videla tek kad je izašla iz Pustare.“

„Možda je i tako“, kaza Rand. „Ali torbar je na padini jedne od tih planina video još nešto. Putni kamen. Savršeno ga je opisao. Ne postoji ništa drugo nalik Putnom kamenu. Kada sam ga opisao glavnom bibliotekaru u Kamenu...“ Nije dodao da mu nije rekao šta zapravo traži, “...on ga je prepoznao, iako nije znao o čemu tačno govorim. Pokazao mi je njih četiri na jednoj staroj mapi Tira...“

„Četiri?“ Moiraina je zvučala iznenađeno. „Svi u Tiru? Putni kamenovi nisu tako česta pojava.“