Klimnuvši u znak zahvalnosti, Rand zauzda Džede’ena i okrete se da porazgovara s Ruarkom. Samo je opisao Putni kamen, ne spominjući šta je to. Biće za to vremena kada ga pronađu. Sada je umeo da čuva tajne. Ruark ionako verovatno pojma nije imao šta je Putni kamen. Malo je ljudi za njih znalo, izuzev Aes Sedai. Ni on sam nije znao dok mu neko drugi nije rekao.
Dok je koračao pored Randovog pastuva, Aijel se neznatno namršti što bi kod nekog drugog bio znak ozbiljne zabrinutosti – pa klimnu. „Možemo mi to da pronađemo.“ A onda diže glas. „Etan Dorl Far Aldazar Din! Duade Mahdi’in! Far Dareis Mai! Seja Dun! Ša’mad Konde!“
Kako je on uzvikivao, tako su prilazili članovi ratničkih društava, sve dok se otprilike četvrtina ukupnog broja Aijela nije našla oko njega i Randa. Crveni Štitovi. Orlujska braća. Vodotragači. Device koplja. Crne oči. Gromovnici.
Rand ugleda Egveninu prijateljicu Avijendu – visoku i lepu devojku nadmenog pogleda. Device su čuvale njegova vrata, ali nju nije video pre no što su se Aijeli sakupili da odu iz Kamena. Ona mu uzvrati pogled, ponosna kao neki zelenooki jastreb, pa onda zabaci glavu i okrete se poglavaru.
Ruark ukratko izdade uputstva, i Aijeli potrčaše u brda. Neki od njih za svaki slučaj zakloniše lica velovima. Ostali su čekali, stojeći ili čučeći pored natovarenih mazgi.
Bili su to predstavnici svih klanova – izuzev Džen Aijela, naravno; Rand nije mogao da razume da li ti Džen Aijeli zaista postoje ili ne. Oboje je moguće, sudeći po načinu na koji ostali Aijeli govore o njima – uključujući i neke klanove koji su bili u krvnoj zavadi, i druge koji su se često međusobno borili. Toliko je naučio o njima. Već po stoti put, zapita se šta li ih je sve to vreme držalo na okupu. Da li je to bilo samo njihovo proročanstvo o padu Kamena i potraga za Onim Koji Dolazi Sa Zorom?
„Više od toga“, kaza Ruark, a Rand shvati da je glasno razmišljao. „Proročanstvo nas je navelo da pređemo Zmajev zid, a ime koje se ne spominje privuklo nas je Kamenu Tira.“ Ime na koje je mislio bilo je „Zmajev narod“, tajno ime za Aijele, za koje su znali i kojim su se služili samo poglavari klanova i Mudre – veoma retko i samo među sobom. „Što se ostalog tiče? Niko ne sme proliti krv drugog pripadnika istog društva, naravno, ali pomešati Šaarade sa Gošijenima, Taardade i Nakaije sa Šaidoima... Čak bih i ja možda plesao kopljima sa Šaidoima, da Mudre nisu naterale sve koji su prešli Zmajev zid da polože vodenu zakletvu kako će se sa ove strane planina prema svim Aijelima ponašati kao da pripadaju istom društvu. Čak i podmukli Šaido...“ Neznatno sleže ramenima. „Vidiš? To čak ni meni nije lako.“
„Ti Šaido su ti neprijatelji?“ Rand nespretno izgovori to ime. Aijeli su se u Kamenu predstavljali po društvima, a ne klanovima.
„Izbegli smo krvnu zavadu“, kaza Ruark, “ali Taardad i Šaido nikada nisu bili u prijateljskim odnosima. Septe se ponekad međusobno napadaju, i kradu koze ili krave. Ali zakletve su održale snagu naspram tri krvne zavade i desetak starih mržnji između klanova ili septi. Pomaže što smo sada na putu ka Ruideanu, iako će nas neki pre toga napustiti. Zabranjeno je proliti krv nekoga ko putuje ka Ruideanu, ili od njega.“ Aijel diže pogled ka Randu, potpuno bezizražajnog lica. „Možda će uskoro svima nama biti zabranjeno da međusobno prolivamo krv.“ Bilo je nemoguće reći da li se tome nadao ili ne.
A onda se začu povik jedne Device, koja je stajala povrh brda i mahala rukama iznad glave. „Izgleda da su pronašli tvoj kameni stub“, reče Ruark.
Prikupivši uzde, Moiraina bezizražajno pogleda Randa kada on projaha pored nje i željno potera Džede’ena u galop. Egvena zauzda svoju kobilu pokraj Meta, i nagnu se iz sedla – držeći se za visoku jabuku – da bi mu se obratila. Izgleda da je pokušavala da ga natera da joj nešto kaže, ili prizna. Sudeći po Metovim žustrim pokretima, ili je bio nevin kao novorođenče, ili lagao kao pas.
Bacivši se iz sedla, Rand potrča uz blagu padinu da pogleda ono što je Devica – bila je to Avijenda – pronašla napola zakopano u zemlji i skriveno dugom travom. Zubom vremena nagrizeni stub od sivog kamena, najmanje tri hvata dugačak i korak u prečniku. Svaki njegov delić beše pokriven nekim čudnim simbolima, a svaki od njih okružen uzanim oznakama za koje je pretpostavljao da su reči. Čak i kad bi mu taj jezik bio poznat – ako je to bio jezik – pismo je – ako je to bilo pismo – odavno izbledelo i postalo nečitko. Simbole je malo bolje razaznavao. Neke od njih. Mnoge su kiša i vetar gotovo potpuno izbrisali.
