Dolazak Senke полностью

Rand počupa nekoliko šaka trave, da bi bolje video Kamen, pa se osvrnu na Avijendu. Ona je svoju šoufu obmotala oko ramena, tako da joj se videla riđkasta kosa, i bezizražajno ga posmatrala. „Ne voliš me“, reče on. „Zašto?“ Morao je da pronađe jedan simbol, jedini koji zna.

„Ne volim te?“ – ponovi ona. „Ti si možda Onaj Koji Dolazi Sa Zorom – čovek velike sudbine. Ko takvog čoveka može da voli ili ne voli? Sem toga, ti slobodno hodaš, ti, jedan mokrozemac, ma kakvo da ti je lice, ideš ka Ruideanu časti radi, dok ja...“

„Dok ti – šta?“ – upita kada ona ućuta. Pošao je još malo uzbrdo. Gde li je? Dve naspramne vijugave crte, pod uglom presečene nekom čudnom vržicom. Svetlosti, ako je taj simbol zakopan, trebaće nam sati da ovo prevrnemo. Odjednom se nasmeja. Ne sati. Mogao bi usmeravanjem da podij ne to čudo iz zemlje. Ili bi to mogle Moiraina ili Egvena. Možda Putni kamenovi ne vole da se pomeraju, ali za toliko sigurno mogu. Međutim, usmeravanje mu neće pomoći da pronađe vijugave crte. To će mu poći za rukom jedino pažljivim ispitivanjem duž Putokamena.

Umesto da odgovori, Aijelka čučnu s kopljima preko kolena. „Loše si se poneo prema Elejni. Ne bih za to marila, ali Elejna je Egvenina skoro-sestra, a ona je moja prijateljica. Ali Egveni si i dalje drag, pa ću ja – nje radi – pokušati.“

I dalje tražeći duž debelog stuba, on odmahnu glavom. Ponovo Elejna. Ponekad je mislio da sve žene pripadaju jednoj gildi, kao zanatlije u gradovima. Pogrešiš li s jednom od njih, sledećih deset će ti staviti do znanja da te ne vole.

A onda mu prsti sami od sebe stadoše, i pođoše malo unazad. Vetar i kiša su taj deo sivog kamena skoro potpuno izbrisali, ali Rand beše siguran da je pronašao vijugave crte. One su predstavljale Putni kamen na Tomanskoj glavi, ne u Pustari, ali pokazale su mu koji je kraj bio podnožje te stvari dok je još bila uspravna. Simboli na vrhu predstavljali su svetove, a oni u podnožju Putne kamenove. Uparivši simbol s vrha i podnožja, trebalo bi da može da otputuje do određenog Putnog kamena na određenom svetu. Služeći se samo simbolom s podnožja, znao je kako da dođe do Putnog kamena na ovom svetu. Na primer, Putnog kamena kod Ruideana. Samo kad bi znao simbol za njega. Sada mu je bila potrebna sreća, kao i ona ta’verenska sposobnost da poboljšava izglede u svoju korist.

Nečija ruka spusti mu se na rame, i Ruark nevoljno reče: „Ova dva se u starim spisima koriste za Ruidean. Nekada davno, čak ni ime nije smelo da se zapiše.“ Pokaza na dva trougla, okružena nečim što je nalikovalo račvastim munjama, jedan okrenut ulevo, a drugi udesno.

„Znaš li šta je ovo?“ – upita Rand. Aijel skrenu pogled. „Vatra me spalila, Ruarče, moram da znam. Znam da ne želiš da pričaš o tome, ali ovo mi moraš reći. Reci mi, Ruarče. Jesi li ikada video ovako nešto?“

Ruark duboko udahnu pre no što odgovori. „Jesam.“ To je prosto iscedio iz sebe. „Kada se čovek zaputi u Ruidean, Mudre i poglavari klanova čekaju na padinama Čendara, blizu jednog ovakvog kamena.“ Avijenda ustade i ukočeno se udalji. Ruark namršteno pogleda za njom. „Ništa više ne znam, Rande al’Tore. Neka nikad više ne stanem u hlad, ako nije tako.“

Rand pređe prstom po nečitkom pismu oko trouglova. Koji? Samo će ga jedan odvesti tamo kuda hoće da ide. Drugi će ga možda baciti na suprotnu stranu sveta, ili na morsko dno.

Aijeli se okupiše sa svojim mazgama u podnožju brda. Moiraina i ostali sjahaše i uspeše se uz blagu padinu, vodeći konje za sobom. Met je, pored svog smeđeg škopca, vodio i Džede’ena, pazeći da se ne približi Lanovom Mandarbu. Dva pastuva su se žestoko zagledala, sada kada im jahači nisu bili u sedlima.

„Ti u stvari ne znaš šta radiš, zar ne?“ – pobuni se Egvena. „Moiraina, spreči ga. Možemo da jašemo do Ruideana. Zašto mu dozvoljavaš da nastavi sa ovim? Zašto ćutiš?“

„A šta mi predlažeš da uradim?“ – suvo upita Aes Sedai. „Ne mogu da ga uhvatim za uvo i odvučem odatle. Možda ćemo upravo otkriti da li je Sanjanje zaista korisno.“

„Sanjanje?“ – oštro upita Egvena. „Kakve veze Sanjanje ima s ovim?“

„Hoćete li vas dve da ućutite?“ Rand natera sebe da zvuči strpljivo. „Pokušavam da odlučim.“ Egvena ga uvređeno pogleda. Moiraina ničim ne pokaza šta oseća, ali napeto ga je gledala.

„Moramo li to ovako da uradimo?“ – upita Met. „Šta to imaš protiv jahanja?“ Rand ga samo pogleda, a on mučno sleže ramenima. „Oh, vatra me spalila. Ako pokušavaš da se odlučiš...“ Uze u jednu ruku uzde oba konja, a drugom posegnu u džep, izvadi zlatnu tarvalonsku marku i uzdahnu. „Mora to da bude isti onaj zlatnik, zar ne?“ A onda se poigra njime. „Ja sam ponekad... srećan, Rande. Pusti da moja sreća odluči. Glava, onaj što pokazuje udesno; plamen, onaj drugi. Šta kažeš?“

„Ovo je potpuno besmisleno“, poče Egvena, ali Moiraina je ućutka dodirom po ruci.

Rand klimnu. „Zašto da ne?“ Egvena progunđa nešto. On uspe da čuje samo “muškarci“ i “dečaci“, ali nije zvučalo kao pohvala.