Preplašene mazge i visoki Aijeli skoro da sakriše od nje gde se našla, ali pođe joj za rukom da spazi ponešto između njih. Debeli stub od sivog kamena virio je iz zemlje, pod izvesnim uglom, ni tri koraka od nje. Pesak nošen vetrom toliko ga je izljuštio da ni najmanje nije ličio na Putni kamen iz Tira. Razuđene planine oštrih padina, koje kao da je neki ludi div sekirom oblikovao, ključale su pod vrelim suncem na nebu bez oblaka. Ali u središtu jedne duge gole doline, daleko ispod njih, pružala se gusta magla, što se komešala kao olujni oblak. To vrelo sunce trebalo bi da je sagori za svega nekoliko trenutaka, ali ona se i dalje nesmetano komešala. A iz tog uskovitlanog sivila virili su vrhovi kula, neki sa šiljatim krovovima, a neki nedovršeni – kao da zidari još rade.
„Bio je u pravu“, promrmlja ona sebi u bradu. „Grad u oblacima “ Čvrsto se uhvativši za am svog škopca, Met se razrogačeno osvrnu oko sebe. „Uspeli smo!“ – reče joj kroz smeh. „Egvena, uspeli smo, i to bez...
„Vatra me spalila, uspeli smo!“ A onda razveza košulju oko vrata. „Svetlosti, što je vruće. Nek me vatra spali ako nije.“
Egvena odjednom shvati da je Rand još na kolenima, glave pognute, i da se jednom rukom drži da ne padne na zemlju. Vodeći kobilu za sobom, ona se progura kroz Aijele taman da vidi kako mu Lan pomaže da ustane. Moiraina je već bila tu, i naizgled spokojno posmatrala Randa a po jedva primetnim borama oko usana videlo se kako bi najviše volela da mu izvuče uši.
„Uspeo sam“, prodahta Rand i osvrte se oko sebe. Da nije bilo Zaštitnika, ne bi mogao da stoji na nogama. Lice mu beše ispijeno i upalo, kao da je na samrtničkoj postelji.
„Bio si na samoj ivici“, hladno mu reče Moiraina. Veoma hladno. Angreal nije bio dovoljan za to što si pokušao. Ne smeš to ponovo da radiš. Ako se već kockaš, onda to mora biti proračunato i zarad neke veoma bitne stvari. Mora.“
„Ja se ne kockam, Moiraina. Za to se obrati Metu.“ Rand s mukom rastvori desnu šaku. Angreal u vidu debelog čovečuljka zario je vrh svog mača tačno posred čapljinog žiga. „Možda si u pravu. Možda mi jeste bio potreban neki malo jači. Samo malčice...“ A onda se nasmeja. „Uspelo mi je, Moiraina. Jedino je to bitno. Sve sam ih nadmudrio. Uspelo mi je.“
„To je bitno“, reče Lan i klimnu.
Egvena razdraženo coknu. Muškarci. Jedan skoro izgubi glavu, a onda se šali s tim, a drugi mu kaže kako je dobro postupio. Zar oni nikad ne odrastu?
„Zamor od usmeravanja nije kao običan umor“, kaza Moiraina. „Ne mogu u potpunosti da ga uklonim, pošto si usmerio toliko Moći, ali učiniću što mogu. Možda će te ono što preostane naučiti da ubuduće budeš oprezniji.“
Aes Sedai okruži blistavi sjaj saidara i ona obema šakama uhvati Randa za glavu. On silovito zadrhta i ispusti vazduh, pa se onda otrže od nje i od Lana.
„Pitaj, Moiraina“, ledeno joj reče, i vrati angreal u torbicu za pojasom. „Najpre me pitaj. Nisam ja tvoj pas, pa da sa mnom možeš da radiš šta hoćeš i kad hoćeš.“ A onda protrlja šake da obriše sićušni potočić krvi.
Egvena ponovo razdraženo coknu. Ne samo da je detinjast, već i nezahvalan. Sada može da stoji bez pomoći, mada mu se u očima videlo da je i dalje iscrpljen, a znala je da ni one ranice na njegovom dlanu više nema. Potpuno nezahvalan. Za divno čudo, Lan ga nije izgrdio što se tako obratio Moiraini.
A onda shvati da su se Aijeli potpuno umirili, sad kad su smirili mazge. Oprezno su posmatrali, ne dolinu i maglom sakriven grad, koji mora da je Ruidean, već dva logora između kojih su se našli, možda pola milje međusobno udaljena. Dva grozda desetina i desetina niskih šatora, otvorenih stranica – jedan beše dvostruko veći od drugog – ugnezdilo se uz planinsku padinu skoro neprimetno, ali Aijeli odeveni u sivo i smeđe jasno su se videli. U rukama im behu kratka koplja i zapeti lukovi. Oni koji se već nisu zabradili, upravo su dizali velove. Izgleda da su bili spremni za napad.
„Mir Ruideana“, začu se ženski glas iznad njih, i Egvena oseti kako napetost napušta Aijele oko nje. Oni među šatorima počeše da skidaju velove, mada su i dalje bili na oprezu.
Tada shvati da je, nešto više uz planinu, bilo još jedno logorište. Nekoliko niskih šatora bilo je razapeto na maloj zaravni. Četiri žene upravo su se zaputile odatle. Bile su spokojne i odevene u široke tamne suknje i bele bluze, ogrnute oko ramena smeđim ili sivim šalovima – iako beše toliko toplo da se Egveni vrtelo u glavi. Na sebi su nosile mnoštvo ogrlica i narukvica od slonovače i zlata. Dve su bile sedokose, a jedna je imala kose boje sunca. Kosa im je svima padala niz leđa sve do struka, privezana maramama oko čela da im ne pada na lice.
