Dolazak Senke полностью

Zlatnik polete u vazduh, blistajući na suncu. Na vrhuncu uspona, Met ga zgrabi i lupi o nadlanicu. A onda stade da okleva. „Krvavo je poveriti takvu odluku običnom novčiću, Rande.“

Rand ne gledajući dodirnu jedan simbol. „Ovaj“, kaza. „Odabrao si ovaj.“ Met pogleda zlatnik i trepnu. „U pravu si. Kako si znao?“

„Pre ili posle, moralo je da radi meni u korist.“ Vide da ga niko nije razumeo – ali nije bilo bitno. Pomerivši dlan, pogleda šta su Met i on odabrali. Trougao je pokazivao ulevo. Sunce se polako spuštalo sa vrhunca. Moraće ovo da uradi kako treba. Ako pogreši, izgubiće na vremenu, umesto da dobiju. To mora da je najgori ishod. Mora da je.

Rand ustade i izvadi iz torbice figuricu debeljuškastog čovečuljka koji sedi prekrštenih nogu s mačem preko kolena, izrezbarenu od nekog svetlucavog tamnozelenog kamena; s lakoćom mu je stala u dlan. Prešao jerstom preko njegove ćelave glave. „Sakupite sve što bliže. Sve. Ruarče, reci im da dovedu mazge. Svi moraju da mi budu što je moguće bliže.“

„Zašto?“ – upita Aijel.

„Idemo u Ruidean.“ Rand baci figuricu u vazđuh, ponovo je uhvati? pa se sagnu da potapše Putni kamen. „U Ruidean. Smesta.“

Ruark mu uputi jedan dug bezizražajan pogled, a onda se ispravi dozivajući ostale Aijele.

Moiraina mu priđe. „Šta je to?“ – radoznalo upita.

„Angreal“, odgovori Rand, pokazavši joj ga. „Jedan koji radi za muškarce. Pronašao sam ga u Velikom skladištu dok sam tražio onaj dovratak. Mač me je naterao da ga uzmem u ruku, i tada sam znao. U slučaju da si se pitala kako sam mislio da usmerim dovoljno Moći da nas sve povedeni – Aijele, mazge, sve i svašta – evo ti odgovora.“

„Rande“, bojažljivo kaza Egvena. „Ne sumnjam da radiš ono što misliš da je najbolje, ali jesi li siguran? Jesi li siguran da je taj angreal dovoljno snažan? Ja ne mogu da odredim ni da li je to angreal. Verujem ti kad kažeš da jeste, ali oni umeju da se razlikuju, Rande. U svakom slučaju, tako je sa onima koje žene koriste. Neki su moćniji od ostalih, a to se ne može zaključiti po veličini ili obliku.”

„Naravno da sam siguran“, šlaga on. Nije bilo nikakvog načina da ga proveri, ne u tu svrhu, a da priđe ćelom Tiru ne stavi do znanja da nešto smera. Ali mislio je da će poslužiti. Taman. A pošto je tako mali, niko neće znati da ga više nema u Kamenu, sem ako ne odluče da popisu šta je u Skladištu. To je, već, malo verovatno.

„Ostaviš Kalandor i poneseš ovo“, promrmlja Moiraina. „Izgleda da se prilično razumeš u korišćenje Putnih kamenova. Više no što sam mislila.“

„Verin mi je prilično toga objasnila“, odgovori joj on. Jeste tako bilo, ali Lanfear mu je prva objasnila kako se oni koriste. Tada ju je znao kao Selenu, ali nije imao namere da to objašnjava Moiraini, ništa više no da joj kaže kako se Izgubljena ponudila da mu pomogne. Aes Sedai je previše spokojno, čak i za nju, primila vest da se Lanfear pojavila. Sem toga, odmeravala ga je pogledom kao da su joj terazije u glavi.

„Pazi se, Rande al’Tore“, kaza ona svojim ledenim zvonkim glasom. „Svaki ta’veren u izvesnoj meri oblikuje Šaru, ali ta’veren kao ti mogao bi zauvek da pokida Čipku doba.“

Kad bi samo znao šta to ona priča. Kad bi samo znao šta ona namerava.

Aijeli se s mazgama popeše uzbrdo, potpuno prekrivši padinu, dok su se gurali što bliže njemu i Putnom kamenu. Jedino su Moiraina i Egvena imale malo slobodnog prostora. A onda mu Ruark klimnu, kao da kaže: Gotovo je. Sada je sve u tvojim rukama.

Čvrsto zgrabivši svetlucavi zeleni angreal on pomisli da kaže Aijelima da ostave mazge, ali pitanje je da li bi ga poslušali. Sem toga, želeo je da u Ruidean stigne sa svima njima, i da smatraju kako se prema njima dobro poneo. Lako je moguće da je u Pustari nestašica dobre volje. Posmatrali su ga bezizražajno. Neki su i navukli velove preko lica. Jedino su Met i Egvena delovali uplašeno. On se igrao onim zlatnikom, a Egvena se preznojavala. Nije bilo svrhe da još čeka. Mora biti brži no što bi itko pomislio.

A onda se umota u prazninu i posegnu ka Istinskom izvoru – onom sveprisutnom bolešljivom i treperavom svedu. Moć ga ispuni, kao dah života – kao orkan dovoljno snažan da hrastove čupa iz korena, letnji povetarac sladak od mirisa cveća, pogani zadah sa smetlišta. Plutajući u praznini, on se usredsredi na trougao okružen munjom i poseže kroz angreal, duboko zahvativši pobesnelu bujicu saidina. Mora sve da ih povede sa sobom. Mora da mu uspe. Držeći se tog simbola, on povuče Jednu moć, sve dok mu se ne učini da će pući. A onda još. Još.

Svet trepnu i nestade.

Egvena se spotače i obgrli Maglu kada joj se tle zaljulja pod nogama. Svuda oko nje Aijeli su se borili sa mazgama koje su njištale i klizale se po golim stenovitim padinama. Pogodi je vrelina koju je pamtila iz Tel’aran’rioda. Vazduh joj se mreškao pred očima, a zemlja gorela pod nogama. Koža je na tren bolno zapećka, a onda znoj pojuri iz svake pore. Međutim, tek što joj ovlaži haljinu, smesta ispari.